Ketrin Hepbern rođena je 12. maja 1907. godine u Konektikatu od oca Tomasa Norvala Hepberna i majke Ketrin Marte Hoton. Odrastanjem u liberalnoj porodici u kojoj je bilo važno izraziti mišljenje i delati tako da delo prati misao, Ketrin je oformila snažan karakter, koji je od nje stvorio slobodnu i nezavisnu ženu. Otac po zanimanju urolog, zalagao se za jačanje kolektivne svesti o opasnostima koje nose polne bolesti u vreme kada se ta tema smatrala škakljivom, a majka je bila aktivistkinja za ženska prava.
Zahvaljujući majci, glumica je od mlađih dana bila aktivna na polju feminizma učestvujući u marševima sifražetkinja i poprimajući reformatorske ideale na polju ostvarivanja ženskih prava. Odrastala je znajući da je pol ne može ograničavati i da ima pravo na „muške” ambicije. Hepbernova je govorila da je sloboda koja je vladala u njenoj porodici često smetala drugima i da su zbog toga bili osuđivani od strane društvene zajednice, ali da je neizmerno zahvalna svojima što su od nje napravili čoveka, koji nije ekscentrik, kao što su drugi mislili, već samo osoba potpuno oslobođena straha od života. Odsustvo straha od života je u svakom trenutku rečima i delima prenosila na žene, lobirajući u javnosti za emancipaciju i osnaživanje „slabijeg pola” da pokaže svoju snagu.
Tragedija smrti brata Toma, uticala je na Ketrin da se saživi sa muškom ulogom pokušavši da ga zameni u porodici. Kao devojčica, godinama je slavila Tomov rođendan svakog 8. novembra kao svoj sopstveni. Ketrin je bila ta koja je svog brata pronašla u kući rođaka u Njujorku, dok su boravili u poseti, nakon što je on izvršio samoubistvo sa samo 16 godina. Ovaj događaj ostavio je trajne posledice na celu porodicu Hepbern. Od petoro braće i sestara, Ketrin je bila najviše vezana za Toma, i njegova smrt je, već neadaptiranu buduću holivudsku zvezdu, još više izolovala od ljudi.
Rešila je da ne ispuni očevu želju da postane hirurg i odlučila se na pokušaj sa glumom. Put ju je odveo do Brodveja, a sa pozorišne scene, stigla je do velikog platna u Holivudu.
Tokom pozorišne karijere, mnogi su je procenjivali kao netalentovanu. Svoju prvu glavnu ulogu na predstavi izvela je užasno, što je počelo kašnjnjem na izvođenje, nastavilo se zaboravljanjem replika, koje je pri tom izgovarala sa lošom dikcijom, na sceni se spoticala i izgledala nevešto. Loša izvedba koštala ju je velikih uloga i Ketrin je nastavila sa radom u pozorištu gotovo isključivo kao zamena za druge glumice. Ulogom amazonske princeze u brodvejskoj pozorišnoj predstavi, vratila se na put velike glumačke nade. Uskoro su joj se otvorila vrata Holivuda.
Učestvovala je u čak pedeset velikih filmskih projekata. Oskare su joj donele uloge u filmovima: Morning Glory (1933.), Guess Who’s Coming to Dinner (1967.), The Lion in Winter (1968.), On Golden Pond (1981.).
Karakteristično je to da se nikada nije pojavila da primi svoje nagrade. Govorila je: „Moj posao je moja nagrada.” Jedan jedini put je prisustvovala dodeli Oskara, a tada je došla da uruči memorijalnu nagradu Irving G. Talberg, svom prijatelju i producentu, Lorensu Vajngartenu. Pojavila se obučena u pantalone koje su bile njen zaštitni znak i u šali izgovorila: „Drago mi je da niko nije prokomentarisao - bilo je vreme. Ja sam živi dokaz da čovek može da čeka 41 godinu da bi bio nesebičan.”
Osim po filmskim ostvarenjima, u Holivudu je bila poznata po borbi za deobjektivizaciju žene. Opirala se etiketi ikone seks simbola svojstvenim stilom, koji je bio protiv teza popularnom i uobičajenom. Odabrala je da haljine i suknje što češće zameni pantalonama i širokim košuljama, što je tada bilo smatrano hrabrim i prkosnim činom. Nije želela da dođe u situaciju da je ljudi samo gledaju, najvažnije joj je bilo da bude saslušana, bez mogućnosti da će biti pogrešno shvaćena zbog svoje lepote, ženstvenosti i seksepila. Ketrin je bez griže savesti žrtvovala seksepil u zamenu za isticanje duha i intelekta. Sasvim slučajno, to ju je činilo još privlačnijom.
Osim što je bežala od dodela nagrada i haljina, ogradila se i od medija i obožavalaca, što joj je donelo nadimak Ketrin od Arogancije. Izbegavala je da daje intervjue i potpisuje autograme jer je takve aktivnosti tumačila kao invaziju na privatnost. U retkim prilikama, kada je morala da daje izjave novinarima, uglavnom se šalila i izmišljala činjenice o sebi. Poznato je da je, dok je još bila u braku sa svojim kolegom sa fakulteta, tada biznismenom Ladlou Smitom, novinaru na pitanje da li je u braku odgovorila sa: „Ne sećam se.”, a kada je potom upitana imaju li dece, izjavila je: „Da, dvoje bele i dvoje crne.”
Sa jednom ljubavnom pričom se nije šalila. Na setu filma Woman of the Year (1942.), upoznala je Spensera Trejsija, s kojim je u vanbračnoj zajednici provela dve i po decenije. Spenser je u doba kada je upoznao Ketrin već zasnovao porodicu i zbog tradicionalnih katoličkih korena, nikada se nije razveo. Ketrin to nije sprečilo da mu iskaže svoju ljubav i bude sa njim gotovo 25 godina. Kada su je porodica i prijatelji savetovali da ga ostavi, jer od njihove priče nema ničega, odgovarala im je kako ima sećanja na ta lepa i zabavna vremena. Da bi bila u Spenserovoj blizini, često je odbijala uloge i prihvatala one koje uključuju zajedničku saradnju ljubavnika. Ketrin Hepbern je brinula o Spenseru Trejsiju i u poslednjim danima njegovog života, kada su živeli zajedno. Iz poštovanja prema Spenserovoj porodici, nije prisustvovala njegovoj sahrani.
Da bi sprečila da se o njenom životu polemiše nakon smrti, ispričala je svoju biografiju A. Skotu Bergu, dobitniku Pulicerove nagrade, sa zahtevom da je napiše i objavi odmah nakon njene smrti. Odluka glumice bila je i da sva njena imovina bude rasprodata na aukciji, a novac ostavljen bližnjima, koje je na taj način želela finansijski da obezbedi. U leto, 29. juna 2003. godine, diva filma i feminizma, umrla je i otišla u legendu.
