Kao glavne razloge za taj fenomen sociolozi i psiholozi navode finansijsku zavisnost od roditelja i nemogućnost da se dovoljno zaradi za samostalni život, dok su kao prateći uzroci prepoznati ideal tradicionalne porodice, kasno stupanje u bračnu zajednicu, lični komfor i nespremnost mladih da preuzmu odgovornost.
Fenomen ,,produženog detinjstva’’ na Balkanu
Uzevši u obzir prethodne razloge, o ,,produženom detinjstvu’’ na Balkanu nemoguće je govoriti ukoliko se nema u vidu još jedna činjenica – u pitanju je stvar mentaliteta. U našoj sredini to je normalna pojava. Kod balkanskih naroda postoji jaka veza među članovima porodice, kao i privrženost tradiciji, običajima i religiji. Po tom porodičnom modelu funkcionišu, osim balkanskih, i mediteranski narodi. Dakle, odvajanje od roditelja još uvek nije prisutno u južnoevropskom modelu porodice.
Statistika ukazuje na još jednu specifičnost koja se ne može odvojiti od mentaliteta. Naime, više muškaraca nego žena živi s roditeljima. Smatra se da sin ne treba da ode sa porodičnog imanja, stoga je tradicionalnim kodeksima još više vezan za roditelje.
Položaj mladih u porodici kategorizovan je kao „dete“, bez obzira na to koliko imaju godina. I dok se u zapadnjačkim zemljama pitaju šta nije u redu sa onima koji sa trideset godina i dalje žive u roditeljskom domu, kod nas je tako nešto potpuno uobičajeno. Kulturološke razlike ne mogu se zanemariti, jer ovaj fenomen nije jednostran, niti univerzalan.
Reč stručnjaka
Stručnjaci različitih profila, među njima najpre sociolozi i psiholozi, pokušavaju da dođu do objašnjenja zašto fenomen ,,produženog detinjstva’’ opstaje. Duga tranzicija, loše ekonomsko stanje u društvu, ali i traumatične godine odrastanja onih koji su sada u tridesetim neki su od razloga zašto mladi ne odlaze iz svojih domova, tvrde oni. Kod većine mladih postoji jaka emotivna povezanost sa porodicom, koja u njima budi odgovornost da u zajednici ostanu.
Ipak, ono što stručnjake zabrinjava je činjenica da ovaj prelazni period ,,produženog detinjstva’’ suviše dugo traje. Oni upozoravaju da upravo takav način života dovodi do težeg stupanja u ozbiljne veze i pronalaska stalnog posla, ali i do pojave straha od odrastanja i izbegavanja odgovornosti.
Stav stručnjaka je jasan - ne može se odrasti ako se unedogled živi sa roditeljima. Bez obzira na prilike i mogućnosti, tvrde stručnjaci, potrebno je uhvatiti se u koštac sa životom, jer nikada neće biti savršeni uslovi za osamostaljenje. Odlaganje znači samo jedno - nisi spreman da odrasteš!
Muško – ženski odnosi u okolnostima ,,produženog detinjstva’’
Primetno je da sve više žena gleda sa neodobravanjem na život muškarca sa roditeljima. Za muškarce koji žive u zajednici se smatra da nisu dovoljno samostalni i sposobni, kao i da se nisu dobro pokazali u muško – ženskim odnosima.
Sa druge strane muškarci smatraju da je sasvim bespotrebno da se odvajaju od roditelja da bi se ženama dokazali. Zajednicu sa roditeljima doživljavaju kao onu u kojoj su ravnopravni članovi, jer učestvuju u kućnim poslovima i finansijskim izdacima. Takođe, oni tvrde da ne bi ostavili roditelje zbog žene kojoj to smeta, niti žele da budu samotnjaci da bi nekoga fascinirali.
Pozivajući se na ravnopravnost polova, mnogi muškarci se pitaju zašto se i od žena u tim godinama ne očekuje da budu samostalne, nezavisne i odvojene od roditelja? Retko se od žena očekuje da imaju rešeno odvojeno stambeno pitanje, dok se kod muškaraca to podrazumeva.
Ono što se pokazalo kao pravilo je da život sa roditeljima doprinosi da mladi sve kasnije stupaju u brak, ali da, i kad to učine, život u zajednici dovodi do konflikata i do čestih razvoda brakova.
Sindrom Petra Pana i Zvončice
Kada zanemarimo finansijske razloge i fokusiramo se na psihološko - emocionalni aspekt odnosa roditelja i dece koji žive u zajednici, dolazimo do preraslih dečaka i devojčica, koje psiholozi nazivaju sindromom Petra Pana i Zvončice.
Sindrom Petra Pana nikad nije bio tako prisutan kao u 21. veku. Muškarce sa ovim sindromom prepoznajemo kao ,,mamine sinove’’ ili ,,večite dečake’’. Karakterišu ih žudnja za slobodom i užicima, kao i strah od vezivanja. Neki stručnjaci ističu da je za razvoj sindroma Petra Pana ključno upravo zaštitničko vaspitavanje.
Stvarnost prepoznaje još jednu junakinju bajke - Zvončicu. Žene sa ovim sindromom prepoznajemo kao ,,tatine mezimice’’. Moderne Zvončice su perfekcionistkinje, predane su poslu, ambiciozne su i samouverene. Ipak, emotivni život im je slaba tačka, jer su i u tridesetim godinama suviše vezane za porodicu i prezaštićene. S obzirom na to da traže previše i od sebe i od partnera, one najčešće ostaju sa roditeljima, a posle njihove smrti same.
Zašto nekim roditeljima odrastanje dece teško pada?
Stručnjaci se slažu da su za razvoj sindroma Petra Pana i Zvončice krivi roditelji, koji su svoju decu ili previše štitili ili su od njih previše zahtevali.
Strahujući od ,,praznog gnezda’’, kao i od suočavanja sa sopstvenim životom i sa partnerskim odnosom nakon što deca odu od kuće, roditelji često podržavaju neodvajanje. Time roditelji, zapravo, podstiču nesamostalnost kod svoje dece, što dovodi do njihovog kasnijeg sazrevanja i niskog samopouzdanja.
Suživot sa roditeljima stvara određene navike i način funkcionisanja. Kada je osoba u zajednici sa roditeljima, stvara se simbioza koja se teško raskida.
Ipak, jednom se svakako mora odrasti. Ono što pravovremeno osamostaljivanje donosi mladima su: suočavanje sa obavezama i odgovornostima, formiranje zdravih navika, razvijanje svesti o sopstvenim mogućnostima, manje strahova od budućnosti i uživanje u svemu onome što donosi odraslo doba.
Život sa roditeljima i posle tridesete: Tradicija ili diskvalifikacija?
Muškarcu koji živi sa roditeljima pripisuju se etikete maminog sina, nesposobnjakovića i lenštine, dok se za ženu u istoj situaciji kaže da je prezaštićena, nesnađena i staromodna.
I dok nas definišu etiketama i obasipaju ,,poražavajućim’’ statistikama o broju mladih koji žive sa roditeljima, postavlja se pitanje da li smo, pristajući na tuđe modele života, zaboravili na svoju tradiciju?
Ostavljajući po strani disfunkcionalne porodice, kao i nemaštinu ili ambiciju koje nas odvedu na drugi kraj sveta, u našoj sredini je neprihvatljivo ne videti svoje roditelje godinama, ne znati da li imaju sredstva da se leče, da li im je potrebna briga ili možda samo pažnja.
Onda kada nas neko diskvalifikuje samo zbog toga što smo odabrali da živimo sa roditeljima, setimo se da nismo gubitnici, već osobe koje imaju potrebu da u svojoj porodici nađu oslonac; koje žele da ono lepo ili ružno podele sa najbližima, a ne sa zidovima; koje žele da im u odgajanju dece pomažu bake i deke, a ne igraonice ili tržni centri; i koje žele da uzvrate roditeljima u starosti ono što su im oni podarili u detinjstvu.
I dok nam u nekom holivudskom filmu serviraju floskulu o ,,luzeru’’ koji u tridesetim još uvek živi sa roditeljima, koji nema posao niti partnera, setimo se da ne živimo holivudski život, već život u Srbiji, u kojoj je bliskost sa porodicom - ne zato što moraš, već zato što to želiš - simbol uspeha, a ne nesposobnosti.
