Žene treba da budu slobodne, da same biraju način na koji će voditi svoj život, svoje karijere, da biraju da li će osnivati porodice ili ne, kao i to kako će se oblačiti. Žene nisu ničije vlasništvo.
Sve do poznih sedamdesetih godina 20. veka, tačnije do 1978. godine, Iran, kao, uostalom, i druge zemlje Bliskog istoka, bio je država koja se držala svih navedenih, kao i mnogih drugih prava žena. Tada je otpočela Islamska revolucija, koja je donela mnoge promene, a trajala je do 1979. godine.
U ovom slučaju, istorijske okolnosti ovog događaja ćemo ostaviti po strani, Ovde, ni pod kojim slučajem, nije reč o kritici islamske religije. Ovde se ,,jednostavno’’ radi o ženama koje su od sedamdesetih godina do danas mnogo puta vraćane na početak i bile prinuđene na mnogo gubitaka, ali i onome što su ove žene možda i dobile revolucijom.
Kada je revolucija počinjala, svi ljudi su bili ubeđeni da će to doneti mirniji i slobodniji život Irancima. Međutim, da li je zaista bilo tako? Vremenom se pokazalo da je sa ,,oslobađanjem od zapadnog uticaja’’ došlo i mnogo nesloboda i stega. Naročito za žensku populaciju. Žene su bile godinama uskraćivane za neke osnovne stvari, kao što je, na primer, obrazovanje, a poznati su, recimo, i ekstremni slučajevi kamenovanja žena koje načine preljubu.
Danas, situacija izgleda otprilike ovako: žene imaju veća prava nego pre, bore se za njih više nego pre i probuđenija im je svest o tome šta zaista zaslužuju. Međutim, i dalje postoji tamna strana svega: studentkinjama na teheranskom univerzitetu nije omogućen pristup nekim delatnostima, iako ih jednak broj kao i muškaraca diplomira svake godine. Žene smeju da voze automobile, ali motore ne. Ako su vozači taksija, žene ne smeju da voze muškarce, a u gradskim autobusima se voze u posebnom delu predviđenom za žene.
Naravno, nezaobilazan aspekt društvenog života u svakoj zemlji je oblačenje, ali je u Iranu to pogotovo izraženo. Zakon ženama u Iranu nalaže da moraju da budu pokrivene, u skladu sa verskim pravilima koja islam nalaže. Međutim, nije oduvek bilo tako. Naime, pre Islamske revolucije, žene su imale apsolutnu slobodu izbora kada je oblačenje u pitanju. Koliko god se držali parole da odeća ne čini čoveka i da izgled nije bitan, bitan je kada ne možete sami da ga izaberete, već vam ga bira društvo.
Ali, ako nekako uspemo da ostavimo po strani loše stvari koje su i dalje prisutne u Iranu, progres na nekim drugim poljima je i te kako prisutan. Recimo, Iranke sve češće bivaju izabrane za člana parlamenta, a između mladih u drugim zemljama i mladih u Iranu esencijalno nema razlika.
Ostaje nada da će se u narednim godinama još žustrije raditi na pravima žena, da će ljudi prepoznati koliko je to zaista važna stvar i da će tamošnje žene konačno biti slobodne i samostalne, jer su i više nego sposobne da odlučuju same o svojim životima, a o tome koliko to zaslužuju i koliko je to ispravno ne treba biti ni govora.
