Štrajk održan 19. oktobra bio je moćan početak – na hiljade žena širom Latinske Amerike, od Argentine do Teksasa, preskočilo je svoje svakodnevne obaveze i krenulo putem ulica i trgova, ne bi li se pridružilo prvom štrajku žena u tom regionu. Ujedinile su svoje glasove, tela i umove i uzvikivale ni una menos (nijedna žena manje), vivas nos queremos (želimo da živimo) i nosotras paramos (štrajkujemo).
Ovim rečima, demonstrantkinje su zatražile da se okonča ubijanje žena, kao i svaki vid nasilja nad njima širom sveta, a naročito u Latinskoj Americi. U Argentini je na svakih 30 sati ubijena jedna žena, dok su mnoge druge pretučene, silovane ili su nestale. Situacija nije bolja ni u Meksiku, Čileu, Evkadoru i Peruu.
Femicid Lusije Perez, šesnaestogodišnje Argentinke, koja je silovana i ubijena u oktobru u gradu Mar del Plata, šokirao je javnost, ne samo Argentine, već i čitavog regiona.
Ubistvo je bilo naročito surovo: Perez je podlegla teškim unutrašnjim povredama, nakon što ju je banda drogirala, silovala i brutalno ubila. Ovaj slučaj bio je uzrok da se u Argentini i Meksiku organizuju štrajkovi. Uskoro nakon toga, mnoge druge države sa čitavog kontinenta priključile su se protestu usmerenom protiv nasilja nad ženama.
Verujući da ukoliko „udare jednu, udariće svaku od nas“, mi, grupa akademika iz Latinke Amerike koje živimo u SAD, želele smo da se priključimo štrajkovima, jer sve imamo isti cilj i sve delimo isti bes. Pozvale smo koleginice, prijateljice i radnice da napuste kancelarije, učionice, bolnice, radnje, fabrike i kuće, da prestanu da pišu i čitaju. Šta god da su bile i šta god da su radile u tom trenutku, mi smo ih pozvale da nam se pridruže u zahtevima da se „okonča nasilje zasnovano na rodu: želimo da živimo“ - pišu novinarke portala Truthout.
Ova parola nastala je u okviru pokreta u Meksiku, a bila je, takođe, uzvikivana na našim demonstracijama. Ova rečenica izražava i osuđuje neizvesnost koja preti ženskom telu i životima u patrijarhalnim društvima u kojim živimo, u kojima je femicid najekstremniji trag sveprisutnog, višestrukog nasilja. Ovaj apel, koji ukazuje na vrednost života, oslobađa želju - silu, koja pretvara opravdan bes u mnogobrojna okupljanja.
Naoružane ovakvom snagom, započele su da udružuju svoje živote.
Kao što već znamo, u različitim mitologijama, ženama su dodeljivane neprihvatljive uloge. Ni istorija se nije bolje ophodila prema ženama. Na primer, Rimska republika bila je zasnovana na silovanju i ubistvu Lukrecije, dok su, prema nekim shvatanjima, čitavi kontinenti feminizovani, telo žene predstavljeno je kao nešto u šta se prodire, što se osvaja i pljačka. Tako su delovi Amerike u 15. veku zamišljani kao žensko telo. Bunimo se protiv ovakvih shvatanja i kažemo: dosta je bilo.
Naturalizacija nasilja nad ženskim telom – bilo kroz religiju, istoriju, književnost ili pravni diskurs – treba da se prepozna i obelodani, treba izložiti zablude koje ona sa sobom nosi i treba ukazati na to kako ona utiče na probleme sa kojima se suočavamo. Zalažemo se da sve ovo sprovedemo u delo, kroz učenje, rad, porodicu, svakodnevni život. Borba protiv nasilja zasnovanog na rodu podrazumeva i skretanje pažnje na nasilje nad pripadnicima LGBTQ zajednice, koja se diskriminiše jer se ne uklapa u standarde heteropatrijarhata.
Kako bi se izrazila solidarnost sa demonstracijama u Latinskoj Americi, organizovana su i mnoga druga okupljanja ove vrste, na primer u San Francisku, Vašingtonu, Akranzasu, Njujork Sitiju, Mičigenu, Oregonu, Berkliju, Ostinu i Kanzasu, od kojih se svako odvilo u različito doba dana i na različit način. Naše strategije razlikovale su se od mesta do mesta – uzvikivale smo parole, pravile transparente, učestvovale u performansima, čitale poeziju, prisećale se života onih koji su bili povređeni ili ubijeni zbog rodno zasnovanog nasilja i veličali ih.
Smatrale smo da je značajno da budemo složne i uskoro smo uvidele da takođe želimo i da ukažemo na nasilje koje se odvija u SAD i da razgovaramo o tome. Na primer, na dan protesta, studentkinje – bilo da su crnkinje, belkinje ili latinskog porekla – govorile su o svojim iskustvima sa agresijom i nasiljem u SAD, o tome kako su šikanirane na ulici, na poslu ili u školi, kako su im govorili da nisu dovoljno pametne da bi studirale, ili da nisu dovoljno privlačne da bi radile. Kao što vidimo, ni nasilje u Latinskoj Americi ne razlikuje se previše. Povezuju nas zajednička iskustva.
U državi kao što su SAD, gde vesti o silovateljima ne stižu daleko, i gde je na univerzitetima jedna od šest devojaka seksualno napastvovana, žene se pitaju: Šta bi se dogodilo ako bismo uzvratile udarac? Govoreći o štrajkovima u Latinskoj Americi, studentkinje u SAD su skupile su hrabrost i udružile se.
Stoga, učešćem u demonstracijama, takođe smo se osvrnule i na svoje profesorske uloge. Na neki način, pitale smo se kako da budemo deo protesta sa našeg mesta prebivališta. Šta znači izraziti solidarnost sa univerziteta u SAD? Naš cilj je da podstaknemo učenje i kritičko mišljenje, ali takođe i da učestvujemo u stvaranju društva koje teži ka tome da razume položaj marginalizovanih pojedinaca i zajednica, kako u učionicama, tako i van njih. Takođe protestujemo i protiv nepravde koja im je naneta. U ovome smo svi zajedno – mi i naši učenici, prijatelji, profesori i kolege.
Dženifer Rodrigez, žena iz Dominikanske Republike, koja se pridružila demonstracijama u Njujorku, prelepo je sročila cilj koji one imaju: „Moramo da se ujedinimo i da udružimo snage. Moramo prestati da se plašimo, ali da bismo to učinile, moramo znati da nismo same. Poenta je u tome da načinimo ogroman korak, i tada ćemo znati da smo u ovome zajedno, da možemo verovati jedna drugoj i da možemo ostvariti nešto poput ovoga što smo zacrtale“.
IZVOR: Truthout
