Zbog čega se stalno izvinjavamo?

Snažno bih volela da se o održavanju dostojanstva više priča. U školi nas niko nije učio da čuvanjem integriteta ne pristajemo da u drugima tražimo sebe. Nisu nas učili da kad izgubimo našu potpunost počinje ono traganje za drugom polovinom. Recite devojčicama da druga polovina ne postoji jer integritet štiti našu celovitost.

Telesni integritet je i pravo na odlučivanje o tome šta želimo da radimo sa svojim telom. Nisi ti, ljubavi, sebe našla na buvljaku.

U osnovnoj školi dečaci su nas štipkali i pipkali jer hehe hormoni. Sećam se koliko smo sve bile besne i koliko nas je bilo sramota da to prijavimo razrednom. Mi smo se još i pitale da li smo “drukare” ako se požalimo na školske drugare. Što nam niko nije rekao da se školski drugari nisu zapitali kako se makar jedna od nas oseća dok joj štipaju guzicu?

Nemam pojma kako smo stigli do toga da se hormoni kod dečaka koriste kao sladunjavo pravdanje za nedolično ponašanje, dok se hormoni kod devojčica koriste za opisivanje ludosti, nervoze i neuračunljivosti. 

Šta je ovde poenta? Bestidnost i besramnost koju normalizujemo kod dečaka i ćutanje i postiđenost koju negujemo kod devojčica. 

To negovanje posebnih pravila za dečake i posebnih za devojčice znači da u svetu odraslih te iste devojčice ostaju u pokvarenim odnosima jer su previše puta čule: takvi su muškarci.

Kakvi su to muškarci? I što samo slegnemo ramenima? I zbog čega se stalno izvinjavamo da smo previše osetljive, previše emotivne, ovih dana nervozne?

U osnovnoj školi smo se stidele da pokažemo kako se osećamo kad nas dečaci štipkaju, još smo i ono glupavo čupanje prihvatile kao legitiman pokazatelj da mu se sviđamo, kao odrasle se stidimo da kažemo kad fuck boy u našoj glavi nije samo fuck boy i sve to zato što su nam pričali da se dečaci boje emocija i da nam oni pokazuju ljubav tako što nisu dobri prema nama, to je hehe kod njih normalno. Šta je normalno?

Čak 97% devojaka bilo je izloženo seksualnom uznemiravanju u javnom prostoru (izvor: instagram/zenska.solidarnost).

Moralna policija često zavire u tuđu supu, ne poznaje osobu, daleko je od stručnjaka i baš to je čini savršenom da bez mrvice stida kaže:

Dok kuja repom ne mrdne, ker ne zalaje.

Šta je obukla?

Šta je tražila noću sama?

Kako mene niko nije silovao?

Biti silovana je sad postao trend.

Moralna policijo, kako da vas naučimo da sve i da gole hodamo i vrtimo gaće na kažiprstu niko nema pravo prstom da nas pipne ako mi to ne že-li-mo?! Kako da vas naučimo da nađete negde osećaj sramote? Ne košta mnogo, ne prodaje se na buvljaku, samo stanete ispred ogledala i popričate sa sobom. Možda bi bilo lakše da se kupuje na meru: Daćete mi 200gr osećaja sramote. – Da narežem ili u komadu? – U komadu.

Po Ustavu moralne policije, silovana devojka treba da pati kako oni kažu. Nijedna devojka ne treba da zna kako se čuva telesni integritet, šta će joj to, je l’ to stiglo sa Zapada? Seksualno uznemiravanje se dešava samo u mračnim ulicama, žrtva je u kratkoj suknji i maše vibratorom dok se uvija oko bandere.

Moralna policijo, znate li da ja noću zamolim taksistu da sačeka dok uđem u zgradu? Znate li da neke devojke ne smeju da se voze taksijem? Da kad idemo noću peške pripremimo ključ mnogo pre ulaza? Da se okrećemo ima li nekog iza? Da u tašni nosimo nešto za samoodbranu?

Znate li da ovo nije normalno?

Nijedna od nas ne želi da nosi crni pojas i biber sprej već da slobodno hodamo ulicom znajući da institucije štite žrtvu, a nasilnik dobija zakonsku kaznu. I nije normalno da se prvo zapitate da li žrtva laže, a ne kako je moguće da je nasilnik na slobodi.

Žrtva će prijaviti nasilnika kada psihički bude spremna, a ne kada joj neko kaže da je za to vreme. A društvo? Društvo će žrtvi pružiti podršku jer zna da otimanje telesnog integriteta znači otimanje njene potpunosti.

Zato žene više neće da ćute. Imam toliko i toliko godina i daću sve od sebe da naučim devojčice i dečake šta znači održavati i lično dostojanstvo i dostojanstvo drugih ljudi.