„Najdraža glumica i naša ljubav“, kako je Rade Šerbedžija opisao Milenu, rođena je u Beogradu 5. oktobra 1940. godine. Dolazi iz pre svega talentovane porodice; njen otac je igrao fudbal, brat joj je bio hokejaš, a majka je bila talentovana za pevanje. Porodica je kod Milene prepoznala talenat za scenom, te je upisuju na balet, a nešto kasnije se oprobala i na modnoj reviji. Malo nakon toga dobija i svoju prvu od više od dvesta uloga na filmu i u pozorištu.
Kada je 1959. godine otišla u Sarajevo, tamo ju je zapazio slovenački reditelj František Čap i ponudio ulogu u svom filmu „Vrata ostaju otvorena“. Ispostavilo se da su ta „Vrata“ za Milenu bila ona prava. Devojčurak sa plavom kosom i blagim osmehom je ubrzo zapao za oko ne samo rediteljima, već i publici. To je bio samo uvod za ono što je tek usledilo – Milenu je čekala titula dive jugoslovenskog glumišta.
Potom snima „Diližansu snova“, „Zajednički stan“, „Bolje je umeti“, „Uzavreli grad“ i „Leto je krivo za sve“. Uz nameru da usavrši svoj talenat, a imajući pritom punu podršku porodice, upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju (današnji Fakultet dramskih umetnosti).
Iako već poznata u svetu filma, Mileni je Akademija donela nove uloge koje su samo potvrdile njen neosporni dar. Lepota izraza kojom je Milena odisala, kao i lakoća glume uz neizostavnu harizmu bile su jasan znak da je reč o budućoj omiljenoj glumici filmske publike. Za ulogu u filmu „Prekobrojna“ (1962), mlada glumica dobija „Zlatnu arenu“ na Filmskom festivalu u Puli koja ju je vinula u sam vrh tadašnjeg crnog talasa.
Milena je postala glavna glumica partizanskih filmova, a prvi od njih bio je čuveni film „Kozara“ (1962). Uz Borisa Dvornika i Ljubišu Samardžića glumi u „Lito vilovito“ (1964), a u „Čovek nije tica“ (1965), koji je dobio Srebrnu arenu na Festivalu u Puli, sa Evom Ras. U ekranizaciji istoimene narodne balade igra „Hasanaginicu“ (1967); za ulogu u filmu „Jutro“ (1967) sa Ljubišom Samaradžićem dobija nagradu „Zlatna ruža“ na Filmskom festivalu u Veneciji, a dvoje mladih glumaca su proglašeni i za filmski par godine .
„Čitav život sam se strahovito trudila da ono što radim bude najbolje moguće, bilo da je na filmu, u pozorištu ili televiziji. Imala sam sjajne saradnike, velike reditelje i partnere, i u takvim uslovima bilo je moguće ostvariti uloge sa kojima si bio zadovoljan. Dobila sam dosta nagrada, možda i previše... Ali, u svemu tome što je pratilo moju profesiju meni je, ipak, bilo najvažnije da kroz život prođem čestito, da nikada ne uradim nešto, profesionalno ili privatno, čega bih se stidela...“ (Večernje novosti)
U najskupljem filmu u istočnoj Evropi (bez Rusije), čuvenoj ratnoj drami „Bitka na Neretvi“ (1969), igrala je Nadu, a u filmu su se takođe pojavile zvezde Jul Briner i Orson Vels. Ovaj film je postao najgledaniji u celoj bivšoj Jugoslaviji; iste godine bio je nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji strani film. Godine 1971. dobija prvu ulogu i u pozorištu; u Atelju 212 je igrala u predstavi „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“.
Milena te decenije postaje najpopularnija glumica u Jugoslaviji. Nastavlja da glumi u partizanskim filmovima, pa je tako u filmu „Sutjeska“ (1973) igrala Veru i to uz Ričarda Bartona u ulozi Tita. Uz svog kolegu Ljubišu Samardžića postala je neizostavni deo svakog poznatijeg filma. Njih dvoje su kao glumački par toliko bili omiljeni, da su se reditelji utrkivali ko će ih prvi angažovati. Njihovi najpoznatiji zajednički filmovi svakako su „Ljubavni život Budimira Trajkovića“ (1978), „Rad na određeno vreme“ (1980) i „Moj tata na određeno vreme“ (1982). Za film „Poseban tretman“ (1980) dobila je nagradu za najbolju sporednu glumicu i to na Kanskom filmskom festivalu, a film je takođe bio i kandidat za nagradu „Zlatni globus“ za najbolji strani film.
Možda i najveću popularnost Milena je stekla vodeći čuvenu emisiju „Obraz uz obraz“ (1972-1974). Sa svojim voditeljskim, a i životnim partnerom Draganom Nikolićem ugošćavala je najpoznatije ličnosti iz Jugoslavije. Emisiju je režirao Zdravko Šotra, a tekst su pored reditelja osmišljavali i Ljubivoje Ršumović, Duško Radović i Siniša Pavić, te onda ni ne čudi tolika popularnost koju je emisija stekla za kratko vreme.
U tv-seriji za decu „Priče iz Nepričave“ (1983) Milena je postala voljena i kod mlađe publike. Glumila je učiteljicu u jednoj seoskoj školi, a pored nje glavnu ulogu je imao i Zoran Radmilović. Ipak, to Mileni nije bila jedina uloga u dečijim serijama; u omiljenoj seriji mlađih generacija „Metla bez drške“ (1989-2002) igrala je Dušicu, komšinicu koja deci iz kraja stalno nudi svoje čuvene šnenokle.
Spojio ih je film
Jednu od najpoznatijih ljubavnih priča imali su Milena i Dragan Nikolić. Upoznali su se na snimanju filma „Horoskop“ (1969), u periodu kada je ona već bila velika zvezda, a on se borio za svoje mesto pod suncem. Nakon toga su počeli da se druže i iz druženja se rodila velika ljubav. Na pauzi između snimanja filma „Kako su se volele dve budale“ (1971) Milena i Dragan su „skoknuli“ do opštine Vračar i tu se venčali, a kuma im je bila Seka Sabljić. Kada je Dragan 2016. godine preminuo, Milena se nedugo zatim i razbolela.
U monografiji „Milena Dravić“, koja je posvećena dobitniku „Dobričinog prstena“, rekla je: „U ovom, za mene nepodnošljivom vremenu življenja, a bez moga Dragana, sve je još mnogo zluradije. Bez njegovog osmeha za dobro jutro i podrške da izdržimo još jedan dan, sa svim njegovim nepredvidivostima, a ne gubeći veru u život, ljude, ljubav... ništa više nije isto, niti može biti. Nedostaje mi i naša svakodnevica...Stojimo na stepeništu, nežna ruka na mom ramenu... grlim ga. I samo jedno kratko: ’Ćao. Vidimo se. Volim te’.”
Milena Dravić se prvi put udala 1960. godine za reditelja Purišu Đorđevića od koga se nakon nekoliko godina razvela. Drugi brak joj je bio sa rediteljem Vojislavom Kokanom Rakonjcem sa kojim je bila u braku sve do njegove prerane smrti 1969. godine.
Milenina i Draganova ljubav se ogledala i na televiziji i filmu; možda su zato gledaoci toliko i voleli „Obraz uz obraz“. Bili su u braku 45 godina i njihova ljubav se smatrala najvećom na prostoru bivše Jugoslavije. Kao omaž njihovoj neprevaziđenoj ljubavi i karijeri, u Jugoslovenskoj kinoteci je 5. maja 2018. godine otvoren Legat Milene Dravić i Dragana Nikolića.
Milena je bila neko u čijoj blizini je svako želeo da se nađe, bili to reditelji, glumci ili publika. Osmehom koji je svakog razoružavao i neverovatnom skromnošću uspela je da opčini i najveće umetnike toga doba. Arsen Dedić joj je napisao pesmu „Milena“ (1983): Kao cvijet u tamnom polju/ njena glava plava, snena/ kao da je među ljude/ bila vjetrom donesena/ Milena, Milena.
Jedina glumica sa ovih prostora koja je u ušla u Svetsku filmsku enciklopediju 20. veka, lepotica u čijem su društvu uživale najveće zvezde toga vremena – Lajza Mineli, Alfred Hičkok, Ričard Barton, Robert de Niro i mnogi drugi, za sobom nije ostavila samo svoje uloge – za Milenom je ostalo jedno predivno vreme koje, zahvaljujući njoj i njenom Gagi, nikada neće biti zaboravljeno.
Izvori: Blic / Večernje novosti / RTS / Noizz
