Koko Šanel bi možda i bila ubedljivo najuticajnija ličnost u modnoj industriji prošlog veka, da joj tu titulu nije uzela Elza Skjapareli.
Kraljice mode 20 veka, večite rivalke ili su makar to bile sve do 1934. godine. Kada je časopis Times svrstao Elzu kao najboljeg dizajnera visoke mode, stavivši na taj način čuvenu Šanel na drugo mesto. Skjaparelijeva nije volela tradiciju, dogme i norme, tvrdila je da se žene trude oko oblačenja samo da bi napakostile ili se dopale drugim ženama.
Rodila se 10. septembra 1890. godine u imućnoj italijanskoj porodici. Otac Selestina, bio je ugledni naučnik, dok joj je stric bio astronom koji je proučavao kanale na Marsu. Sa njim je često teleskopom posmatrala zvezde. Već u ranom detinjstvu videlo se da je izrazito maštovita. Tako je sa samo šest godina pobegla iz palate ,,Korsini” u Rimu u potrazi za avanturom. Kasnije su je našli na čelu povorke koja je paradirala gradskim ulicama.
Međutim, za svoju majku Elza nije bila naročito lepa. Stalno ju je upoređivala sa njenom starijom sestrom. Pored toga što nije posedovala klasičnu lepotu, bila je vrlo buntovne prirode. Uzevši ovo u obzir nije iznenađujuće što je stalno izvodila nestašluke. Poput odevanja u staru odeću na tavanu i izmišljanja priča.
Jedna legenda kaže da je jednom prilikom u strogoj katoličkoj školi, na ispovesti časnim sestrama priznala neverovatan niz grehova, koji su bili izmišljeni. Tokom studija filozofije, koje je kasnije napustila, izdala je zbirku pesama sa erotskim sadržajem koja je sablaznila njenu porodicu. U borbi protiv svih pravila i dogmi, imperativ joj je bila lična sloboda.
Kada je imala 22 godine, porodica ju je poslala u London da čuva decu porodičnih prijatelja. Na putu do Londona, zastala je u Parizu, gde je bila pozvana na bal. Sa ovog putavanja potiče i priča o tome kako je nastala njena prva kreacija. Naime, kako kod sebe nije imala prikladnu haljinu, odlučila je da je sašije. Taj prvi lično dizajnirani komad sastojao se od komada svile omotanih oko tela pričvršćenih špenadlama, koje su tokom večeri naglo krenule da padaju.
Tokom svog boravka u Londonu, Elza je posetila predavanje o teozofiji koje je držao grof Vilhelm de Vend de Kerlor. Dan nakon predavanja, udala se za njega. Grof je bio siromašan, pa su živeli od Elzinog miraza, prvo u Nici a od 1916. godine u Njujorku. Dok je boravila u Americi, tokom rovovskog rata ali i posle, Elza se našla u društvu umetnika i intelektualaca.
Jedna od njenih prijateljica bila je i Gabrijela, žena slikara Fransisa Pikabije. Preko nje je upoznala i fotografa i galeristu Alfreda Štiglica, umetnika Marsela Dišama i Mana Reja. Svako od njih dao je svoj doprinos polju kojim se bavio, i sa još nekim istaknutim umetnicima stvorili su jednu od najrevolucionarnijih i najinovativnijih epoha.
Iz Amerike se vratila 1922. godine, sa svojom prijateljicom Gabrijelom Pikabijom, dvogodišnjom ćerkom Marizom Luiz Ivon (koju je zvala Gogo) i bez muža. Ostavila ga je kada se otkrilo da je vara sa plesačicom Izadorom Dankan, te se sa malom Gogo vratila u Evropu.
Kada se presilila u Pariz, Elza se bavila pisanjem i dizajniranjem elegentne odeće za Gabrijelu i sebe. Ubrzo potom je ostavila pisanje i od 1923. godine je svoju ličnost ispoljavala kroz umetnost kreiranja garderobe. I to zahvaljujući činjenici da su njene kreacije zapale za oko poznatom kreatoru Polu Poareu, čija je modna karijera u tom trenutku bila na izdisaju. Ženama koje su tokom ratnih godina okusile nezavisnot, više nisu bili privlačni njegovi modeli sa šlepovima i dekolteima. Neovisno od toga, iskusni dizajner je nepogrešivo prepoznao talenat mlade Italijanke i podstakao je da se profesionalno bavi modom.
