Tim povodom, razgovarali smo sa gitaristkinjom Minom Stojanović.
S obzirom na to da je ova manifestacija zapravo proslava dana pobede nad fašizmom i Dana Evrope, koliko ste ponosne što ćete svirati (i to među prvima) baš na tom mestu i baš tim povodom?
Jako nam je velika čast što nastupamo baš na ovom događaju, jer smo na njemu dugi niz godina samo publika. Da mi je neko pre 10-15 godina rekao: ,,E, jednog dana ćeš ti biti na toj bini“, rekla bih mu: ,,Daj, nemoj da me zezaš“. I eto, to se sada događa, i veoma nam je velika čast i zbog toga što je to bitan datum, i za Novi Sad i za nešto što mi u Novom Sadu volimo da negujemo, a to je neka kultura, tolerancija i sve što je protiv mržnje, protiv šovinizma i netrpeljivosti, a što je za jednakost i ljudska prava. Tako da smo baš srećne što nastupamo na ovom događaju, na ovom mestu, na gradskom trgu i sa svim bendovima sa kojima sviramo.
Uskoro izlazi vaš prvi album. Kakva su vaša očekivanja?
Poslednja vest koju smo dobili, pošto se to malo menja, je da će u drugoj polovini maja izaći album. Jedva čekamo da se to desi i da vidimo reakcije ljudi, pošto baš dugo čekamo na ovaj događaj.
Prošle godine ste svirale na Exit-u. Kakav je doživljaj kada svirate na tako velikom festivalu?
Pre Exit-a smo imale veliku sreću da sviramo na još nekoliko velikih festivala, od kojih je - nama jedan od najdražih - Demofest u Banja Luci, sa verovatno najprofesionalnijom ekipom sa kojom smo ikada radile. Nastupale smo i na Arsenal festu u Kragujevcu, a onda je, posle svega toga, došao Exit.
U našem slučaju je to bilo u dva navrata. Prvo na glavnoj bini, i to je samo po sebi bilo neverovatno iskustvo, u smislu veličine bine, kada vidiš svoju veliku glavu na video bimu, ceo taj prostor... Toliko puta sam tu bila, gledala Roberta Planta, nije mala stvar! Poslednjeg dana Exit-a smo svirale na Future Shock bini, gde smo radile sa Deanom Kleom, koji je neverovatan profesionalac i koji nam je napravio predivan zvuk. Imale smo sreću da je ta bina bila prepuna, ne znam šta se tu sve poklopilo. Masa je toliko dobro reagovala, da je to bila tako dobra žurka. U jednom trenutku mi skačemo na sceni, oni skaču dole u publici, ne možemo da verujemo šta se događa, samo znamo da nam je mnogo dobro, tako da je to bilo jedno predivno iskustvo.
Da li svirate i van Novog Sada?
Normalno! Sviramo gde god da nas pozovu.
Kako to izgleda kada ste isključivo ženski rok sastav? Kako vas doživljava publika, a kako kolege?
Imamo sreće da imamo vrlo lep odnos sa našim kolegama i da svako ko može, uleteće da pomogne ili da pak dâ neki savet. Muzika je jedno divno mesto gde ne mora da bude bilo kakvih podela, jer ti, na kraju, stvaraš muziku, i to je nešto što je, barem kod mene, iznad svega toga, na nekom višem nivou, iznad svih podela.
Što se tiče publike, znam da je ranije bila neka doza skepse. Kao, sviraju tri cure i još se zovu ,,Tri kapljice“, pa im to zvuči mlako, a u stvari, onda počnemo da sviramo - i ništa nije mlako! Posle nam prilaze i govore: ,,Pa ovo je bilo baš super, vi kidate!“ I onda svima bude super. Svirke su jedna divna iskustva i lepa razmena energije među svima koji učestvuju.
Sve pesme su autorske. Ko piše muziku, a ko tekstove?
Bend činimo nas tri. Dakle, Vesna Vojvodić za bubnjevima, Aleksandra Vukošić na bas gitari i vokalu, i moja malenkost na gitari i vokalu. Zajedno sve radimo.
U pesmama ,,Girls“ i ,,Jaka“, pevate o osvešćenju žena.
Ne samo žena! U pesmi ,,Girls“, stihovi: ,, Moj život, moja stvar, moje telo i vreme“, važe za bilo koga. Pošto živimo u Srbiji, gde rodbina, tetke, komšije, nepoznati ljudi na ulici, bilo ko misli i smatra da ima pravo da komentariše tvoj život: ,,Zašto se nisi oženio, zašto se nisi udala, kada ćeš da rodiš dete, kada ćeš, više, završiti taj fakultet, pa kakav je to posao koji radiš, kakav frilensing, kada ćeš naći pravi posao od 9 do 5?“
To ne pitaju samo žene, generalno, već se i momci nalaze pod takvim pitanjima. Mislim da je to pesma za svakoga ko se našao u situaciji da neko zabada nos u njegov život, a da nema apsolutno nikakvo pravo da to radi.
Nedavno sam čula izjavu da su svi ljudi u suštini pankeri. Slažeš li se sa ovim stavom i šta to uopšte znači – biti panker?
Ako pretpostavimo da su svi ljudi pankeri, to bi značilo da se svaka osoba buni protiv nečega. Jer, u osnovi panka je neki bunt, je l’ da?
Različitost. Mislim da svi jesmo različiti, niko nije isti. Čak i ako jeste, nije isti sa svima, pa sad, da li pripada većini ili manjini, to nije ni bitno na kraju. A bunt, ne znam da li ga svako nosi u sebi, ali bi mogao.
Kakvi su vam planovi za budućnost?
Sada čekamo da izađe taj dugo očekivani album i da što više sviramo. Imale smo zdravstvenih problema i neko vreme nismo mogle da sviramo, što zbog moje bolesti, što zbog Saškine povrede, tako da se sada vraćamo u formu i krećemo sa svirkama.
Tako da ćemo 9. maja da sviramo na Trgu slobode u Novom Sadu, a 16. juna na PDF-u u Bačkoj Palanci. Nadamo se da će biti još mnogo svirki i jedva čekamo, jer je to jedino mesto gde se prava interakcija događa. Mala bina, klupski prostor, festivalski prostor – nebitno je, bitno je samo da sviramo, jer to je prava stvar. Tu te upoznaju, tu se upoznaješ sa ljudima. Tu imaš priliku da neko shvati šta pričaš. Da neko oseti tvoju energiju, da ti osetiš njihovu, da zajedno kreiramo nešto. To je pravo mesto za muziku.
Mina, poruči nešto za kraj.
Dođite na svirku i slušajte bendove. Idite na svirke, jer svirke su super!
