Mnogi su već rekli - životopis Soje Jovanović je, u stvari, istorija razvoja pozorišta, filma i televizije u Srbiji. Soja Jovanović, unuka poznatog slikara Paje Jovanovića, rodjena je 1. februara 1922. u Beogradu. Osnovnu i srednju školu pohađala je na francuskom jeziku, u svom rodnom gradu. Kada je bila mlada privlačile su je i muzika i prirodne nauke, ali se ipak odlučila za pozorište. Na dramski odsek Muzičke akademije upisuje se 1941. godine gde počinje studije glume, koje pohadja do '44. Od 1944. do 1945. radi u KUD „Ivo Lola Ribar" gde postaje reditelj po prvi put.
Profesori na Muzičkoj akademiji su u to vreme podsticali studente da osnuju sopstveno pozorište. Uskoro stvaraju Dramski studio pri Narodnom pozorištu i osnivaju Omladinsko pozorište, a 1946. godine obnavljaju Akademsko pozorište.
Već u to vreme Soja je primećena po svojoj predstavi „Sumnjivo lice" Branislava Nušića, na sceni Akademskog pozorišta (tačnije po svojoj interpretaciji tog dela). Kako je sama rekla: „Naša grupa s Muzičke akademije i njenog Dramskog odseka želela je da osnuje novo Omladinsko pozorište. Smatrali smo da se smehom može boriti. Profesor Miroslav Đorđević bio nam je konsultant za „Sumnjivo lice". On je ukazivao na vezu između Nušića i libida" (Estetika TV režije, 1997).
Brаnislаvа Nušićа je Soja upoznаlа kаo sаsvim mlаdа u domu svog dede Pаje Jovаnovićа, a njegovim delima se često bavila tokom života. Takođe, nikada ih nikada nije čitala kao satirična, već isključivo kao humoristična: „U satiri ima nečeg zlog. Humorom se branim od zla" (NIN, april 2002).
Sofija Soja Jovanović (Beograd, 1. februar 1922 — Beograd, 22. april 2002), prva pozorišna i filmska rediteljka....
Posted by Српско Подземље / Serbian Underground on Saturday, January 30, 2016
Soja je od 1949. godine angažovana u Narodnom pozorištu, gde je radila kao asistent režije. Još je 1948. godine Dušan Matić, koji je osnovao Pozorišnu akademiju, pozvao članove Akademskog pozorišta da učestvuju u njenom radu. „U to vreme sam postala asistent profesora Mate Miloševića za predmet gluma i počela da učim ruski jezik koji sam savladala za nepuna dva meseca. Na predlog Dobrice Ćosića 1950. godine započinjem delatnost u Beogradskom dramskom pozorištu, kada napuštam Pozorišnu akademiju…", rekla je Soja za poglavlje Reditelji govore u knjizi „Estetika TV režije" (1997).
U Akademskom, a zatim i Narodnom, i Beogradskom dramskom, kao i Pozorištu na Terazijama, za života je režirala oko 50 predstava. Medju njima su i „Sumnjivo lice", „Neki to vole vruće", „Kabare", „Katarina", „Izbiracica", „Bal lopova", „Pogled s mosta", „Naslednik", „Dobri čovek iz Sečuana" i mnoge druge.
Od 1953. godine posvećuje se filmu. Snimilа je osаm igrаnih filmovа, četiri po Nušićevim komаdimа: „Sumnjivo lice” (1953), „Dr” (1962), „Put oko svetа” (1964), „Silom otаc” (1970), dok su „Diližаnsа snovа” (1960) i „Pop Ćira i pop Spira" (1957) snimljeni po delima Jovаnа Sterije Popovićа. Tu su još i „Orlovi rano lete”(1966) i „Pusti snovi"(1968). Jedna je od prvih ženskih filmskih režisera, a ujedno je i režirala prvi jugoslovenski dugometražni film u boji - to je bio upravo „Pop Ćira i pop Spira".
Osim filma, njenu umetnost mogli smo pratiti i preko televizijskih ekrana. Zavolela je televiziju kao specifičan medij, koji je sa razvojem tehnologije postao sve fleksibilniji: „Mislim da je televizija brak pozorišta i filma." (Estetika TV režije, 1997)
Kao prvobitno pozorišnom reditelju, i nekome ko je snimao televizijske i filmske adaptacije književnih dela, bio joj je bitan dijalog tj. ton preko koga možemo čuti dijalog, a u vreme snimanja prvih dugometražnih filmova taj ton nije bio dovoljno kvalitetan. „(...) Svanulo mi je kad se pojavila televizija i magnetna traka, na kojoj je zapis tona bio idealan, pogotovu kada je emitovan preko televizije, tj. elektronikom. Za mene je pojava televizije značila rođenje tona, tj. povratila se vrednost reči, dijaloga, literature…" (Estetika TV režije, 1997)
Među zapaženim televizijskim delima Soje Jovanović je TV film „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo" (1976). Ova drama je doživela jedan od najvećih uspeha - repriza ove serije je 1993. godine na proslavi 35 godina TV drame dobila prvu nagradu publike, a Soja priznanje za najbolju režiju u tom periodu.
„Andra i Ljubica" Milana Šećerovića je takođe ušla u anale najboljih TV drama. Soja Jovanović priča o tome na kakav je prijem naišla: „Kako su se u komadu diskretno parodirali skojevci, kao veliki i naivni utopisti - to je ova emisija otišla u „bunker". Htelo se da se SKOJ prvo prikaže u drugoj boji, pa je napravljena serija 7 sekretara Skoja, pa pošto je završeno njeno snimanje i emitovanje, pušten je i TV film Andra i Ljubica, 1976-te godine, kada je poslat čak i u Monte Karlo na TV festival da reprezentuje Jugoslaviju" (Estetika TV režije, 1997).
Zatim, 1973. godine snima „Susedi" Milivoja Majstorovića, 1974. godine kolaž inserata iz 8 Nušićevih filmova: „Nušićijada", kao i „Lucky", jednu od trinaest priča o psima serija dečijeg programa koja će 1975. godine na festivalu u Monte Karlu dobiti nagradu Srebrnu nimfu; 1975. godine „Povratak lopova", Duška Kovačevića, „Mačka Tošu", u 6 epizoda u njenoj adaptaciji za 10 kamera - u „hroma-ki" tehnici. Kako kaže Soja: „Tada upoznajem neobične moći elektronike, trikažu i ogromne mogućnosti iskazivanja materije. Tada počinjem da doživljavam televiziju (igranu) kao magiju!" (Estetika TV režije, 1997) U svoj TV opus dodala je još mnoge druge filmove i serije.
„Svojim najvećim i najznačajnijim radom na TV smatram adaptaciju i režiju serije „Osma ofanziva" (u 8 nastavaka) po romanima Branka Ćopića („Ne tuguj Bronzana stražo" i „Osma ofanziva"), u koprodukciji sa sarajevskom TV. ...Mislim da je zabeležila veoma značajan istorijski trenutak, snimila stare kuće koje više ne postoje, jedno tragično zbivanje koje i danas doživljavamo. Snimljena na filmskoj traci ostaće kao dokument vremena izbrisanog (ali zabeleženog) iz naše tragične istorije." (Estetika TV režije, 1997)
Za Soju Jovanović režija je bila posao koji odgovara ženama, iako je često u novinama čitala da je „film režirao Soja Jovanović". S tim u vezi rekla je: „Glumci su velika deca a zadatak reditelja je da ih zaigra, da ih uputi i povede u igru. S druge strane, odnos glumaca prema ženi reditelju je kao prema majci: mnogo su poverljiviji i poslušniji. To je profesija u kojoj se žene mogu idealno izraziti." (NIN, april 2002)
Sofija-Soja Jovanović, reditelj: "Odavno me je Čkaljinoj ličnosti privuklo to, što mi se učinilo – a taj utisak nije se...
Posted by Paja i Jare - Kamiondzije on Saturday, December 1, 2012
Nije htela da „uteruje" glumce u uloge, vec je glumčevoj ličnosti podređivala lik. „Nije teško da vas glumac voli, jer mu i vi ljubav pružate. I ne radi se samo o glumcu, već o čitavoj ekipi koja predstavu ili film pravi. Nikad neću zaboraviti završetak snimanja serije „Pop Ćira i pop Spira" 1982. godine, poslednjeg kadra koji je sniman u kući Ćirićevoj u Sremskim Karlovcima. Već smo zagazili u duboku jesen, kiša je padala. Kola koja su čekala da nas u Beograd odvezu — zaglibljena u blagoslovenom sremskom blatu. Izašli smo svi na ulicu i stajali smo na kiši, po pet-šest puta se opraštali, neki i plakali i nikako da pođemo dok nam nisu oštro šoferi zatrubili. Završetak snimanja ili proba u pozorištu veoma je tužan za reditelja. To su večiti rastanci, zanavek, kao da ih već u životu nije dosta!" (Glas Javnosti, decembar 1999)
Mnogi glumci su priželjkivali da sarađuju sa njom, iako se pročulo da je malo stroga prema onima sa kojim radi. Možda zato što se vodila krilaticom „Nemoguće ne postoji, oprаvdаnjа nemа!". Ovu činjenicu lepo ilustruje jedna anegdota sa snimanja: „Prvi moj film „Sumnjivo lice", snimаli smo u Ivаnjici. Glumce sаm nаterаlа dа nаuče dа jаšu konje. I Bаtа Pаskаljević je to brzo nаučio, аli nije nаučio dа konji ne vole iznenаdne oštre zvukove. Kаd je, jаšući lаgаno i dostojаnstveno, zаtrubio konju nа sаmo uvo, nаšаo se zа tren nа zemlji, dok mu je jednа nogа ostаlа u uzengiji. 'Jesi li sve snimio?'- upitаlа sаm snimаteljа. 'Fino. Sаd Bаtа može u bolnicu'." (TV Novosti, april 1975)
Za svoja ostvarenja dobila je najveća priznanja, među kojima su: Zlatna arena u Puli (1975), Specijalna diploma Kinoteke za izuzetan doprinos razvoju filmske umetnosti, nagrada za režiju na Festivalu akademskih pozorišta Jugoslavije, nagrada „Bojan Stupica" i druge. Ostaće upamćena kao velikan srpske filmske, pozorišne i TV umetnosti, i neko ko je ostavio neizbrisiv trag u našoj istoriji.
