Dobitnica si prošlogodišnje nagrade „Matićev šal“, koja se dodeljuje u okviru manifestacije „Matićevi dani“ u Ćupriji, za prvoobjavljenu zbirku pesama „U uhu duh (a/u)“. Koliko je ova nagrada važna za tebe kao mladu pesnikinju? Da li je samo priznanje za već stvoreno ili je i vetar u leđa za dalje stvaranje?
Nagrada je nevažna za autora, ali važna za knjigu. Neko možda nikada ne bi čuo za „U uhu duh(a/u)“ da nije bilo manifestacije u Ćupriji i Narodne biblioteke „Dušan Matić“ koja je ove godine obeležila vek i po postojanja. „Matićevim šalom“ se ova zbirka rodila isponova i pokazala da knjige mogu da govore i bez autora, a da pesme same žive i kada se autorima ne dopadaju u svojim ponašanjima i izrazima dok prolaze duž nekih tuđih života (svi srovaljeni u jedan).
Svako priznanje poeziji je već samo po sebi nagrada, jer ona je uvek bila na margini, ali nikad se bez nje nije moglo, niti opstajalo. Bez poezije svet je nezamisliv, a jedino što nas nama samima i iskonskom u nama vraća je pesma. Hvala joj što postoji!
Kada se rađamo, kada slavimo, bolujemo, tugujemo, umiremo – bez pesme nikad i nikako nije moglo…
Predsednik Udruženja književnika Srbije i član žirija Radomir Andrić je, prilikom dodele „Matićevog šala”, označio tvoju poeziju kao nesvakidašnju, koja ima nečeg „preobražajnog u sebi”. Da li misliš da poezijom možemo preobraziti sebe u svetu i svet oko sebe? U čemu se sastoji moć poezije?
Svaka pesma je preobražaj u odnosu na trenutak u kom odzvanja. Ona nas opominje, motiviše, preslišava. Da je i poezija svakidašnja, sve bi se stopilo u jedno, pa ne bismo mogli da razlikujemo zemlju i nebo. I sve bi bila magla, a oduvek ništa drugo sem magle.
Dušan Matić je govorio da nemoguće stvari treba učiniti mogućnim, ali šta kad moguće stvari postanu nemoguće? Svaki stvaralac koji traži sebe, a poezija je jedan od procesa traganja, kao kopanje rudnika, neka nevidljiva arheologija života, menja jučerašnjeg sebe za sutrašnjeg, a ne postoji ni u jednom od svetova osim ovdašnjem. I da li je to preobražaj? Moć poezije ogleda se u tome što ume da kaže sve što prećuti.
U jednom intervjuu si rekla da je čitanje put da poeziju učinimo boljom. Šta ti čitaš? Ko su autori čija te dela inspirišu i šta je za tebe stvaralačko nadahnuće?
Čitanje je put i otvara vrata koja nam niko i nikada neće otvoriti. Čitam sve što mi se nađe blizu šaka, očiju, duše, srca. Klasike i po nekoliko puta. Doživljaj je svakoga puta drugačiji. Uvek se neka nova rečenica iznova lepi za moju dušu i uvek me iznova opominje i sebi je ponavljam kao novu radost, ili dar... Kada nađem Hesea, ili Getea na ulici, a Acu Sekulića ispred kante za đubre, Tomasa Mana na pijaci, Kamija tamo gde ga ne očekujem.
Nema tog autora koji me neće inspirisati. Nekad je to muzičar, nekad slikar, filozof, mladi pesnik (nečiji prvenci tek će se roditi, neki su ih već objavili), slučajan prolaznik na ulici. Nadahnuće su ljudi, duh i duhovi. Stvaralačko nadahnuće je kad trčiš, ali zbog rečenice koja te proganja zaboravljaš na prostor i vreme, zaustavljaš se i rušiš pravila, zapisuješ i već mrtav od umora, ponovo se osetiš živim.
Danas u vremenu smajlića i bezosećaja, osećajnost je najveće nadahnuće. Kada bih morala jednu knjigu da izdvojim, iz koje je, hteli mi to, ili ne da priznamo, sve proisteklo – izdvojila bih Bibliju. Za prošlost, sadašnjost, budućnost. Za svevreme.
Tvoja pesma „(Ne)rođena bolest” je pobedila na „Šumadijskim metaforama”. S obzirom na to da je nagrada objavljivanje knjige poezije, da li to znači da ćemo uskoro čitati i tvoju drugu zbirku?
„(Ne)rođena bolest“ je nastala prošle godine negde u ovo vreme. Dan pre isteka konkursa u Mladenovcu poslala sam nju i još dve pesme u nameri da uđem u zbornik festivala „Šumadijske metafore“, međutim dogodilo se čudo – negde oko 10-12. juna javljeno mi je da sam dobila prvu nagradu - štampanje zbirke. Svaki autor za život piše samo jednu knjigu (ne onu koju on hoće, nego onu koja kroz njega hoće), tako da druga zbirka „Tabani na jeziku“ je već na policama od 23. septembra 2018. godine kada je stigla iz štamparije.
„Tabane na jeziku“ objavio je Centar za kulturu i turizam Mladenovac, a urednik knjige je Dušan Stojković. Na naslovnoj strani je crtež slikara Gorana Stojčetovića, čije je idejno rešenje uradila ilustratorka Jelena Žigić.
Pored poezije, pišeš i aforizme, kratke priče. Čak i u kritičkim tekstovima koje objavljuješ na svom blogu „Veselo lice”, zadržavaš jedan optimističan stav u pogledu ljudske prirode uopšte. Da li je tvoj optimizam ono platonovsko uverenje u sposobnost ljudskog duha da postigne vrlinu? Da li čovek današnjice ima potrebu za idealima ili je „tabloidiotizacija” uzela maha?
Ako ne možemo da dostignemo vrlinu, zašto svoje mane da otkrivamo svetu? Ako ne umemo da budemo dobri, zašto da zračimo zlom? Optimizam je jedina istina, koju pored poezije imamo, međutim ljudi se najčešće plaše istina i ne veruju im, čak sumnjaju u njihov izvor postanja, a svi smo iz istog svemira i svi se rađamo ne bismo li živeli ideal, ili se bar nadali, ne da će biti bolje, već da ćemo sami biti bolji.
Život je prekratak za kuknjavu, a još kraći za osmeh koji zadržavamo iza naših usana, za ljude koji „slučajno“ kraj nas prolaze. „Tabloidiotizacija” je samo tamo gde joj mi damo prostora. Odomaćila se kod nas, ali neko živi od nje, pa joj se prašta.
Na talasima Radio Beograd 1 jedna si od voditelja emisija „Zbunovnik” („Familiologija”) i „Dobro jutro, deco”. Govorite o različitim i neuobičajenim temama sa najmlađima, mladima, ali i starijima. Kako ide „razbunjivanje”?
Moja urednica Vesna Ćorović Butrić, žena koja me skoro pune 3 godine uči kako bi trebalo da se radi, izuzetan pisac i novinar, idejni tvorac najvećih projekata našeg programa (obrazovnog programa za decu, mlade i porodicu) osmislila je i „Zbunovnik” – emisiju zanimljivog koncepta (gde o istoj temi govore deca iz vrtića- najmlađi, mladi (studenti) i odrasli – stručnjaci).
I tako iz ponedeljka u ponedeljak, iz teme u temu, a one su najrazličitije. I tako mi (kada kažem mi – mislim na Vesnu, urednicu, Acu Seltika i mene) sednemo utorkom prepodne i smišljamo temu za naredni ponedeljak. Nešto nesvakidašnje, drugačije, nešto što ni sami ne znamo. Istražujemo, bunarimo, zbunjujemo sebe i nadam se razbunjujemo slušaoce.
Kada je u pitanju emisija „Dobro jutro, deco“ – šta reći osim da se svakoga puta naježim kad čujem ptičicu i špicu „Oterajte deco san, osvanuo novi dan...“ Smatram da je ogromna privilegija stvarati i biti deo najstarije dečje emisije na Balkanu. Svakoga dana „Dobro jutro, deco“ ima svoj dan.
Utorkom i sredom – dan za priču, četvrtkom „crv Pera ispao iz jabuke" donosi znanja iz sveta nauke, petkom putujemo u serijal „Folder Srbija", subotom kroz „Modovanje" razgovaramo o modi, nedeljom o Poeziji – „Olovka piše srcem“, a ponedeljkom je „Čitagram", emisija koju urednica Vesna Ćorović Butrić, rediteljka Aleksandra Urošević i ja radimo skoro godinu dana, uz pomoć glumaca Dobrile Ilić, Miće Milanova, dece iz Dečje dramske grupe Radio Beograda i dece iz Dečjeg kulturnog centra.
Čitagram je čitanka za slušanje. Prelazimo program čitanke za prvi razred osnovne škole na jedan drugačiji način, aktivno i slobodno učestvujemo u slobodnom razgovoru. Slušamo jedni druge, mislimo i govorimo. Poštujemo decu, ne zato što su mala i slatka, već zato što su u njima veliki ljudi i što u njih rastu i urastaju velika dela.
Radijski program i radio uopšte ima neku posebnu magiju. Dok ga slušamo, u mogućnosti smo i sami da stvaramo, promišljamo, zamišljamo… Kakav je osećaj učestvovati u stvaranju te magije?
Pored pozorišta, ništa nije tako blisko knjigama kao radio. I niko tako veran, smeo, hrabar, da rečima slika slikovitije nego sve slike sveta. A možeš ga sa sobom gde god da kreneš. I glas je uvek iza Tebe. I glas ispred. I glas u Tebi. Niko tako blizak kao radio koji TE inspiriše, nadahnjuje, hrani, uzbuđuje, leči, ponekad i tera na suze. Tamo gde nema magije, sam je stvoriš, a radio je već magija (jer nekog zamišljaš i neko TE zamišlja) i nevidljivo vidi(š).
Uskoro ćeš diplomirati novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Kakvi su tvoji dalji planovi? Da li imaš afininteta da se oprobaš i na televiziji?
Da ne moram da odgovorim, ovo pitanje bih cenzursiala, ali novinarstvo bi trebalo da bude istina. To uskoro se malo oteglo, ali nadam se da će se opet skupiti i moći da se izbriše ispred diploma. Volim rečenicu Mike Antića: „Ludo moja, zar ne znaš, lepo je nemati plan, jer sve se nekako događa mimo naše volje...“
I za kraj - „Koje je boje tvoja umetnost”?
Lorka bi rekao: „Zeleno, zeleno, volim TE zeleno“. Neko kaže: “crvena tačka”. Neko će drugi reći da je bezbojna, neko da je prozračna, neko da je igračka. Nije važno u kojoj je boji, bitna je težina. Nek’ ostane tamo gde me ne bude, tamo gde me nema.
