Povoljan položaj Mokre Gore (između Tare i Zlatibora) i činjenica da je poslednjih decenija postala prava turistička atrakcija zahvaljujući Kusturičinom Drvengradu i obnovljenoj Šarganskoj osmici navodi na zaključak da su žene prilično zadovoljne životom ovde. Međutim, da li je zaista tako?
Devojke su se ovde udavale mlade, bile su poslušne supruge i brižne majke koje su bile dužne da vaspitavaju svoju decu. Anka Ostojić se udala sa tek 18 godina. Nikad nije radila i danas živi sa sinom, snajom i unucima. „Nikad nisam imala svoje pare“, kaže. „Nisam bila u mogućnosti da uplaćujem bar poljoprivrednu penziju, tako da danas zavisim od sina i snaje“. Njen pokojni muž je jedini bio zaposlen, ali svekar je u stvari bio glava porodice. Njemu se predavala sva zarada, kaže Anka za iSerbia, pa je bila prinuđena da stalno traži pare od njega.
Milica Filipović (84) ceo svoj život je provela u Mokroj Gori i dobro se seća perioda kada se živelo u zadrugama u kojoj je bilo nekad i po 18 članova, gde je žena bila mučenica, radila i služila druge od rane zore pa do mrklog mraka. Do 1946. godine pravni položaj žena je bio uređen Srpskim građanskim zakonikom, prema kome je žena udajom gubila opštu poslovnu sposobnost, izjednačavala se sa maloletnikom i bila u potpunosti potčinjena mužu.
Takođe, vladala je ogromna nepismenost među ženskom decom, jer njihovi roditelji nisu shvatali kakav značaj ima školovanje.
„Nisu mi davali da idem u školu, a ja sam mnogo volela da učim“, priseća se Milica Filipović. „Jedva su me moji pustili da završim bar osnovnu školu, dok mnoge moje drugarice su je napuštale posle četvrtog razreda. Umesto toga, morale smo da učimo heklanje i pletenje, da čuvamo stoku.”
Posle Drugog svetskog rata otvara se fabrika „Kotroman“ koja je zaposlila veliki deo muške populacije i time uticala na promenu položaja žene - postale su aktivnije u poljoprivredi. Tako se i baka Darinka (76) priseća da je pored dece i kućnih obaveza bila primorana da obavlja poslove na njivi, često i na račun svog sna.
„Ja sam bila zadužena za njivu, kuću, doručak, ručak i večeru. Sve je moralo da bude spremljeno na vreme, a u isto vreme kuća da blista. Vaspitavala sam decu, namirivala stoku, čak sam i trudna kopala. Sve je zavisilo od mene“, priča Darinka.
Još jedna posledica industrijalizacije je masovni beg sa sela, ali i promena stava roditelja prema školovanju ženske dece – ne samo da su završavale osnovnu školu, već se sve više devojčica odlučivalo za nastavak svog školovanja. Škola je na taj način postala potencijalna nada za bolju budućnost devojaka sa sela. Ipak, za žene su ostali rezervisani najviše takozvani ženski poslovi.
„Ovde žene mogu da se zaposle samo kao kuvarice, konobarice, čistačice, u špediciji, na naplatnim rampama na carini, recepciji. Samo jedna žena se nalazi na rukovodećem položaju kao zamenica direktora, ali ona nije iz Mokre Gore“ , kaže za naš portal, Branka Jakšić (43), inače gradsko dete, ali iz ljubavi prema mužu već dvadeset godina živi na selu.
Pored toga, zahvaljujući Drvengradu, Mokra Gora je dobila i sadržaje karakteristične za grad: hotel, galeriju slika, biblioteku, bioksop (dnevno prikazivanje filmova, ali prema rečima zaposlenih najčešći posetioci su mladi), nacionalni restoran, teretanu (uglavnom je posećuju muškarci). Što se tiče zdrastvene usluge postoji samo doktor opšte prakse, za sve ostale preglede moraju da idu u Užice. Nekad su imali i ultrazvuk (poklon Emira Kusturice), ali odavno ne radi.
I pored svih ovih promena i pogodnosti, mnoge od njih retko izlaze i slobodno vreme najviše provode u gledanju serija ili ispijanju kafa sa komšinicama. Samo ponekad nađu vremena da odu na piće u kafić sa prijateljicama i ponekad sa mužem. Ova vrsta zabave je ipak rezervisana za omladinu, kojima je odlazak u kafiće ili kafane skoro i jedini oblik društvenog života.
Jasni Marković (24) je ostalo još samo da diplomira na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu. Nadala se da će otvoriti sopstveni biznis i ostati u Mokroj Gori, ali je već u startu morala da odustane od svog sna, jer joj je banka otežavala podizanje kredita. Zato će zaposlenje morati da potraži u Užicu, ali se nada da neće morati da napusti Mokru Goru. Ovde ima sve, kaže, ambulantu, apoteku, dobro snabdevene prodavnice, kafiće, dobru povezanost sa gradom, razne aktivnosti postoje na Mećavniku, a i voli miran život na selu.
Razlike između mladosti današnjih i nekadašnjih seoskih devojaka su „ko nebo i zemlja“. Pismenost i znanja koje su žene stekle školovanjem, kao i njihov rad izvan imanja definitivno su povećali stepen njihove nezavisnosti.
Kvalitet življenja u selima širom Srbije
Kad je kvalitet i način življenja u pitanju, on nije isti u svim selima i krajevima iz više razloga: blizina većih naselja i gradova, turizam, izolovanost, infrastruktura, mogućnost zaposlenja i slično. Danas su mnoga sela napuštena (podaci iz 2011. godine kažu da u 1.961 selu ne živi niko), u 200 sela nema nijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, neka su toliko zabačena da deca moraju da pešače i po 20 kilometara do najbliže škole (na primer, selo Tovrljane u opštini Prokuplje), u nekima skoro i da nema ženske populacije, pa su muškarci prinuđeni da „uvoze“ mlade, dok neka sela još uvek pokušavaju da pronađu način za unapređenje kvaliteta života.
U svojim tekstovima koje objavljuje na portalu Makroekonomija Branislav Gulan, član Odbora za selo SANU tako navodi primer Lukovske banje kod Kuršumlije, gde su sagrađena dva hotela koja koriste izvore termalne vode. Nema nezaposlenih, a stanovnici su postali deoničari u hotelu. Ili primer sela Rajno polje udaljeno devet kilometara od Leskovca, koji proteklih sedamdeset godina broji oko 700 stanovnika, dok iseljavanja nema.
Šta kaže zakon?
Kako nijedan zakon u Srbiji ne prepoznaje poljoprivrednice kao posebnu kategoriju, one nemaju pravo na trudničko ni porodiljsko odsustvo, bolovanje, a deca ne ostvaruju pravo na dodatak ako roditelji imaju hektar poljoprivrednog zemljišta. Na ovaj problem je ukazala i doskorašnja ministarka poljoprivrede, Snežana Bogosavljević-Bošković.
„Čak ni vlasnice poljoprivrednih gazdinstava, a njih je tek 17 odsto, nemaju pravo na porodiljsko odsustvo, jer po Zakonu o radu nisu u radnom odnosu. Pri tom, državi plaćaju doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje, jednako kao svaka zaposlena žena ili preduzetnica.“, kazala je Bogosavljević-Bošković, a njenu izjavu je preneo portal Agrosmart.
Statistika! Istraživanje koje je pre osam godina obavila grupa za razvojnu inicijativu „Sekons“ otkrilo je da tek 17 odsto žena su vlasnice kuća u kojima žive i da ne poseduju zemljište (84%), niti sredstva za proizvodnju. U izveštaju se posebno ističe podatak da 74 odsto seoskih žena ima status „pomažućeg člana domaćinstva“ – one rade na imanju, ali nisu plaćene jer ne proizvode direktan profit. Dalje, čak 93 odsto ne uplaćuje penziono i invalidsko osiguranje, a petina žena nema zdrastvenu knjižicu, pa se leče same.
Još uvek najveći broj muškaraca koji žive na selu odlučuje o raspodeli novca koji zarade svi članovi domaćinstva. Pa u nemalom broju sela žene svu svoju zaradu moraju da daju glavnom muškarcu u kući - mužu, ocu, svekru, bratu.
Zbog svoje ekonomske zavisnosti, često su i žrtve porodičnog nasilja. Sociološkinja Ljubica Rajković je objavila prošle godine svoju studiju o položaju seoskih žena u Centralnoj Srbiji u kojoj kaže da je čak 95 odsto ispitanih žena izjavilo da ih je muž bar jednom istukao.
Zabrinjava činjenica da se o ovom problemu malo govori. Jedan od velikih problema predstavlja njihova neobaveštenost - često imaju nedovoljno ili nikakvo znanje o svojim pravima, sigurnim kućama, kao i o funkcionisanju institucija. Stoga je potrebno da udruženja za ženska prava prošire svoj uticaj i do ruralnih područja. Drugi problem je i sama sredina koja na ženu žrtvu nasilja gleda kao na krivca, pa u većini slučajeva nema kome da se obrati za pomoć, već je prinuđena da trpi.
Ono što bi država trebala u bliskoj budućnosti da uradi jeste da zakonski reguliše položaj poljoprivrednica. To bi značilo da imaju prava na korišćenje besplatne zdrastvene zaštite, da im se omogući lakši pristup kreditima, olakšati zapošljavanje ili otvaranje sopstvenog biznisa.
Takođe, ženska seoska populacija pokazuje spremnost da prihvata nova znanja i neophodno je ponuditi programe usavršavanja. Modernizacija sela i života na selu u celini podrazumeva i rodnu ravnopravnost u kući, domaćinstvu, lokalnoj zajednici, opštini. I zbog toga, osnovna reforma koja treba da prethodi svim ostalim je promena samog načina razmišljanja i oslobađanje od stereotipa da su seoske žene primitivne, loše obrazovane i neprogresivne.
