Rođena je 1981. godine u Skoplju, ali se od rane mladosti otvarala ka svetu, ka širim horizontima te pokušala doneti dašak fenimističkog vetra na ove naše ex jugoslovenske prostore. Njena dela nisu direktno politizirana, ali svakako je svesna korumpiranog dela društva, statistike femicida, crne hronike, nasilja, kao i inhibicije ženskog glasa.
Tokom srednje škole boravi u Americi, gde se upoznaje sa primerima majstorski napisanih kratkih priča, te modernom i savremenom američkom književnošću, koja je imala snažan upliv u njeno potonje stvaralaštvo. Tokom studija ozbiljno počinje da se zanima za pisanje, a kao stipendistkinja Kultur Kontakta boravi u Beču, a potom i kao deo Internacionalne kuće autora boravi u Gracu.
Sva iskustva koja je stekla na tim mestima bila su za nju dragocena. Svoje prve priče poput delova nekog rasutog mozaika objavljuje u raznim časopisima, što u domaćim, što u stranim.
Motivsko-tematski okviri kojima se Rumena bavi su: tranzicija, otklon od patrijarhalnih okvira, kritika ženske nametnute inferiornosti, kanonizacija ženskih autorki, svakodnevno realističko-naturalističko kazivanje, ženski intimni monolozi, žensko pismo, žensko telo kroz osećaj stida zbog pms-a, menstruacije, hormona, menopauze. Autorka nastoji da demistifikuje osećaj stida pred sopstvenim telom i procesima koji se dešavaju u vezi sa njim.
Prvi zbirku, pod nazivom „Žvrljotine“ objavljuje 2006. godine, a potom u književne kružoke prodire sa narednim zbirkama kratkih priča: ,,Osmica“ (2010), ,,Moj muž“ (2014) i ,,Nikuda ne idem“ (2018).
Specifično za Rumenu Bužarovsku je to što voli da unosi humorističku notu u svoja dela, koja je gotovo groteskna ili pak gogoljevski smešna kroz suze.
Svoj stav i principe humora iznela je u studiji ,,O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče“, (2012).
Zbirka „Moj muž“ izdvojila se kao bestseller i kod nas, u izdanju izdavačke kuće Booka. Naslov možemo da okarakterišemo kao zadovljiv, kako i sama autorka kaže – želela je da se poigra sa naslovom, te možda navede >čitaj< zavede na stranputicu. ,,Moj muž“ je sve samo ne ljubavni roman i oda savršenom mužu. Zbirka priča se bavi intimnim ženskim stanjima, te submisivnim položajem žena u odnosu na muževe koji žele da falusno dominiraju, uglavnom bez pokrića.
Tako čitamo priču ,,Pesnik“ , gde jedna žena iznosi svoju priču, kroz ženski narativ intimizovan do srži, govori o svom mužu, trećererazrednom pesniku koji je tera da čita i uživa u njegovoj bljutavoj poeziji. Njoj se gadi i njegova pojava, i poezija, i stav i izraz. Kad on insistira da vode ljubav uz reči: „Ali ponekad se noću pripije uz mene i kaže mi: Orhidejo otvori se” , i ja se otvorim” - ona bezvoljno daje svoje telo, postaje seksualni objekat, pravi otklon od svojih osećanja, htenja i želja.
U zbirci ,,Osmica“ kroz priču ,,Tinin problem“, predstavljen je naturalistički, hiperrealistički, njen prvi ginekološki pregled. Ovde vidimo sve sivilo zdravstvenog sistema postkomunizma, sive ruinirane zgrade, koje plaču za restauracijom, neljubazno osoblje, kao i nezgrapnu birokratsku mašineriju. Lekar po običaju kasni, a kada se napokon pojavi, Rumena fantastičnim grotesknim humorom prenosi delić atmosfere sa ginekološkog odeljenja:
,,Evo doktora! , viknu žena sa suprotne strane, prekidajući Tinine misli. Čuo se žagor žena koje su pohrlile u susret doktoru, koji je u raskopčanom belom mantilu što se vijorio sa strana izgledao poput superheroja. Konvoj sestara ga je pratio i rasterivao prestrašene žene, koje su se kao muve lepile na njega.”
Vidimo mušku figuru koja dominira nad njima. Groteskna slika je u tome, što ona nakon pregleda zbunjena i uplašena, užurbano staje na svoj mokar donji veš koji je u mraku na pod oborila druga pacijentkinja. Često pored kritike društva naklonjenog muškarcu i stereoptipima imamo i kritiku figure tradicionalne, >balkanske majke< koja gotovo kao kroz mleko prenosi ženama gen trpeljivosti i inhibira njihovo odlaženje od nasilnika, silovatelja i muškog protagoniste tkz. tlačitelja. Pod parolom: ,, ćuti, trpi, i ja sam ćutala i trpela tvog oca, i baba dedu…, nemoj da si razmažena, ti bez njega ne postojiš,“ i slično.
Rumena Bužarovska insistira na feminitivima, te nastoji da se u njenoj biografiji nađu rodno senzitivne reči, kao što su spisateljica (bez negativne konotacije), profesorka američke književnosti (docentkinja na filološkom fakultetu u Skoplju) i književna prevoditeljka.
Platforma ,,Književna Evropa uživo”, u okviru organizacije ,,Književnost preko granica” , uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca.
Uzela je učešće kao gošća književnog festivala Krokodil u Beogradu, a pored toga ona je koautorka i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič. Pored toga, Rumena podstiče i rasplamsava fenimistički pokret u rodnoj Makedoniji #metoo gde žene deleći slična ili identična iskustva nastoje da ohrabruju, teše i inspirišu jedna drugu.
