Postala je poznata zbog svoje želje da bude osoba koja brine o slobodi i ravnopravnosti, pravdi i prosperitetu za sve ljude, umorna od toga da je doživljavaju kao građanina drugog reda.
Rođena je u familiji američkih crnaca u Alabami, od oca stolara i majke učiteljice. Do njene 11. godine, majka je podučava kod kuće, nakon čega upisuje Industrijsku školu za devojčice u Montgomeriju. Posle toga upisuje državni koledž u Alabami, ali ga napušta jer se brine o majci i baki koje su bolesne. Seća se da nije mogla da putuje javnim prevozom u školu, jer su autobusi odvojeno prevozili belce, a crna deca su morala pešačiti. Tada je shvatila još kao dete, da postoji svet koji je gleda drugačijim očima samo zbog boje kože i da ne bi trebalo da se tako ophode prema njoj.
Roza se udaje za Rejmonda Paksa, brijača iz Montgomerija, 1932. godine. Bio je član grupe koja je sakupljala novac za podršku grupe crnaca koji su nepravedno bili optuženi za silovanje dve bele žene. Na mužev nagovor, naredne godine završava srednjoškolsko obrazovanje.
Početkom 1950. godine se pridružila lokalnim organizacijama za građanska prava. Dana 01. decembra 1955. godine je odbila da ustupi mesto belcu i time se usprotivila lokalnim zakonima. Znala je da neko mora da napravi prvi korak i odlučila da se ne pomera sa svog sedišta. Zbog toga je bila uhapšena, zatvorena i novčano kažnjena.
Njenom akcijom bio je nadahnut Martin Luter King koji je organizovao prvu protestnu akciju američkih crnaca, koja je trajala punih godinu dana. Ovaj bojkot je rezultirao odlukom Vrhovnog suda o zabrani segregacije u autobusima.
Nakon toga je dobila reputaciju žene koja se bori za građanska prava i primila brojne nagrade i priznanja. Govorila je da svaka osoba mora da živi svoj život kao model za druge i da će njena sećanja i dela nastaviti da žive u drugima, jer je radila ispravne stvari.
Rosa je početkom devedesetih objavila dve knjige - autobiografiju „Moja priča” (1992), u kojoj opisuje svoj život i sve što je dovelo do odluke da ne ustupi mesto belom putniku i memoare „Tiha moć”(1995), gde je fokus na veru u njenom životu. Bila je jedna od govornica na poznatom „Maršu miliona ljudi” 1995. godine, a četiri godine kasnije dobija najveće američko civilno odličje – Zlatnu kongresnu medalju.
O svom životu i borbi rekla je sledeće: „Verujem da smo ovde na planeti Zemlji da živimo, odrastemo i činimo sve što možemo da učinimo ovaj svet boljim mestom, da svi ljudi uživaju u slobodi“.
Zajedno sa Elen Eson Stil Rosa je, u februaru 1987. godine osnovala Institut Roze i Rajmonda za samozapošljavanje u znak sećanja na muža koji je umro od raka 1977. godine.
Živela je u Detroitu sve do svoje smrti. Umrla je u svom stanu, 24. oktobra, 2005. u 92. godini. Godinu dana ranije, dijagnostikovana joj je demencija.
Sahranjena je u Vašingtonu, a njeno telo je prebačeno iz Montgomerija autobusom sličnim onom u kojem je odbila da ustupi svoje mesto. Tokom prolaska povorke na putu do groblja, okupljeni ljudi su aplaudirali i puštali bele balone u vazduh.
Rosa je kroz svoj život i rad ostavila putokaz koji nas usmerava ka tome da shvatimo da je strah u našem umu i da ga moramo preovladati kako bi nam sutra bilo bolje nego juče i da se nikada ne plašimo da stanemo iza svojih reči i postupaka, ako osećamo da smo u pravu, jer samo tada ćemo biti bolji ljudi i stvarati budućnost bez rasizma za sve!
