Rialda Dizdarević rođena je 1993. godine u Novom Pazaru, gde završava osnovnu školu. Roditeljski dom napušta radi daljeg školovanja i odlazi u Niš, gde upisuje Srednju umetničku školu. Nakon toga, Rialda se opredeljuje za beogradski Fakultet primenjenih umetnosti (Scenski kostim), gde je ostvarila prosek od 9,9. Radila je na mnogim predstavama i filmovima i sarađivala sa mnogim našim i stranim umetnicima, a trenutno se priprema za odlazak u inostranstvo zbog upisivanja master studija i daljeg usavršavanja.
Najpre, reci nam nešto o samim počecima tvog bavljenja umetnošću.
Od malena sam volela da se izražavam putem crteža, bio mi je to poseban vid komunikacije, te je iz toga nekako proistekao i moj poziv.
Kako izgleda školovanje umetnika? Koje su mane, a koje prednosti takvog obrazovanja u odnosu na škole i fakultete gde primat nad praktičnim ima teorijsko obrazovanje?
Vrlo intenzivno. Iako je praksa primarna, teorija nikako nije zapostavljena, te se kao student nađeš rastrzan. Međutim, koliko to može delovati naporno, toliko je i prednost budući da ta simbioza teorijskog i praktičnog znanja ovde naročito dolazi do izražaja. Na taj način, sve mane i vrline oba možeš iskoristiti za sopstveni napredak i usavršavanje.
Završila si fakultet sa odličnim prosekom. Misliš li da je prosek sa fakulteta bitan faktor u kasnijim angažmanima?
Apsolutno mislim da nije važno. Bitne su radne navike, originalnost, veština, kao i to koliko si spreman da se trudiš i angažuješ dok radiš na projektu, što su, po mom mišljenju, osobine koje se ne mogu izmeriti prosekom ocena.
Radila si na mnogim izložbama, predstavama, filmovima. Koja iskustva nosiš sa sobom kao omiljena? Da li imaš i neka loša iskustva, šta je bilo najteže raditi?
Morala bih da izdvojim rad na emisiji ,,Sve(t) je bajka’’. Bio je to divan projekat, pun divnih priča i bajkovitih predela u čijem svetu sam uživala dok sam učestvovala u nastajanju istog. Što se tiče loših iskustava, zaista ih nemam. Smatram da svaki projekat ima svoju težinu i svoje čari. I te poteškoće na koje naiđeš uče te nečemu novom, te sam na neki način i zahvalna što sam na njih naišla. Sada, kada se osvrnem, vidim projekte koji su mi doneli znanje i iskustvo.
Pošto se pripremaš za odlazak na master studije u inostranstvu, znači li to da misliš da u Srbiji ne postoji perspektiva za bavljenje umetnošću?
Smatram da je teško onima koji odaberu ovaj poziv ma gde se nalazili, te ni Srbija nije izuzetak. Važno je samo držati se sebe, truditi se snažno i raditi na sebi konstantno i uspeh će kad-tad doći. Stoga, na odlazak na master u inostranstvo ne bih gledala kao na beg, već kao hvatanje u koštac sa novim izazovima radi sticanja novih iskustava u novom okruženju i opet - radi rada na sebi.
Spomenula si emisiju ,,Sve(t) je bajka’’. Doživljavaš li i ti sama svakodnevicu u kojoj živimo kao neku vrstu bajke, s obzirom na to da umetnici važe za večite sanjare?
Pa mislim da ne u potpunosti (smeh). Lepo je maštati, naravno, ali mislim da ne treba bežati od stvarnosti. Život i njegove svakodnevne sitne stvari su čarobne kao takve i, moram priznati da im dajem primat u odnosu na njihov ,,paralelni bajkovit svet’’.
U kojim situacijama je baš ova stigmatizacija umetnika kao nekog ko živi u svom svetu dobra, a u kojim loša?
Dobra je zato što im možda donosi veću slobodu pri radu na ličnim i poslovnim projektima, a loša zato što se može desiti da, usled tog veorvanja da su umetnici ljudi ,,sa glavom u oblacima’’, oni budu potcenjeni ili nedovoljno vrednovani.
Osim školovanja, kakvi su ti planovi za budućnost? Imaš li već neku viziju toga šta bi volela da radiš?
Trenutno, moji planovi su usmereni potpuno na dalje usavršavanje, a sebe vidim kako radim i stičem nova saznanja u nekim novima projektima, sa nekim novim ljudima.
