Feministička teorija dugo se interesovala za vizuelno predstavljanje rodova u filmovima i komercijalnim sadržajima. Analiza filmova iz feminističkog ugla važna je budući da film, s jedne strane odražava postojeće drištvene vrednosti i norme u vezi sa rodnim ulogama i odnosima, a s druge strane predstavlja model konstrukcije rodnih odnosa u društvu.
Feministička teorija filma razvila se 70-ih godina prošlog veka, kroz analizu načina na koji su rodne razlike usađene u klasični filmski narativ i slike. Pionirski radovi iz ove oblasti objavljeni su u časopisima Ekran i Kamera opskura. Ovi radovi problematizovali su stereotipan prikaz žena u holivudskim filmovima, za koji je potvrđeno da je posledica ustaljenih političkih, ekonomskih i kulturnih praksi.
U narativu klasičnog holivudskog filma muški lik je nosilac akcije, a nasuprot njega nalazi se pasivni ženski lik, čija je funkcija svedena na zadovoljenje muških potreba. Žena kao kompletna i delatna individua bila je isključena iz filma. Žena kao filmski lik zapravo je reprezentovala ideološko značenje koje žene imaju za muškarce. Ovo značenje pokrivalo je uloge supruge, domaćice, majke, one koja brine o svemu i one koja je uvek tu.
Bila je priroda društvene strukture ono što nije dozvoljavalo lični razvoj ženskog lika na filmu, razvoj koji bi je odveo dalje od estetskog. Tereza de Loretis, etičarka i kritičarka filma, ovo objašnjava činjenicom da estetski objekt nikada ne može da napusti područje u kojem je nastao niti svrhu zbog koje je nastao. Ovakav prikaz žene ostaje vezan za domaćinstvo bez mogućnosti da se otrgne, izaće napolje i započne komunikaciju.
Nisu izostale ni teorije o vaspitnoj ulozi ovog fenomena jer se žene, za razliku od muškaraca, nisu distancirale od ženskih filmskih likova. Feminitet se konstruiše kao bliskost, putem identifikacije, koja nastaje kao posledica prepoznavanja žene u filmu. Identifikacija sa ženom iz filma dovodi do usvajanja pasivnog feminiteta i narcizma, koji se internalizuje idejom da je žena objekt muške želje a plasira kao ženstvenost.
Da žena ipak ne mora da bude predstavljena kao heroina da bi se moglo reći da je uvažena od strane filmske produkcije, potvrdila je i Natali Portman u intervjuu za američko izdanje časopisa Elle:
„Holivudska zabluda je da se feministička priča može napraviti samo ako je žena 'mačo' koji pobeđuje. Film o slabim, ranjivim ženama, može biti feministički ako prikaže realnu osobu sa kojom se možemo poistovetiti. Želim da svaka verzija muškarca i žene bude moguća. Želim da i muškarci i žene mogu da budu roditelji s punim radnim vremenom, ili zaposleni s punim radnim vremenom ili kombinacija to dvoje. Želim da oboje mogu da odluče šta žele u seksualnom smislu, a da ih niko ne osuđuje. Želim da im bude omogućeno da budu slabi i snažni ili srećni i tužni. Volim to što sam mama, ali je to mnogo teži posao od posla glumice. Nije da mi je potrebna pauza od majčinstva, nego sam možda imala utisak da mame ne rade. Međutim, one rade više od bilo koga.“
Prve velike promene desile su se 90-ih godina, koje su u ovom svetu poznate i kao decenija veštičije mode. Mnogi umetnici koristili su film kako bi političke i društvene probleme prikazali iz ugla feminizma. Nekadašnje domaćice iz filmova preko noći zamenjuju policajke, pljačkašice banaka ili pop zvezde. Od brojnih feminističkih pokreta koji su obeležili ovu deceniju, najrasprostranjeniji je bio pokret riot grrrl u 26 zemalja. U nastavku delimo sa vama listu feminističkih klasika filmske industrije s kraja prošlog veka:
1. Princeza Mononoke („Mononoke – hime”)
Reč je o animiranom filmu koji u središte akcije stavlja neustrašive i nezavisne žene, prikazujući ih kao trodimenzionalne likove.
2. Ja sam pucala na Endi Vorhola („I shot Andy Warhol”)
Film je snimljen po istinitom događaju a reč je o kritici mizoginije. Jedna od manekenki koja je radila sa Endijem Vorholom ispalila je tri metka na Vorhola i njegovog saradnika, jer je osećala kako Endi isuviše kontroliše njen život.
3. Telma i Luiz („Thelma and Louise“)
Centralna tema filma je prijateljstvo dve žene, a kroz njihovo putovanje predstavljen je položaj i život žena. Čak i kraj filma (sletanje sa litice), predstavlja njihov izbor, a gledalac ostaje sa slikom dve žene u vazduhu, što simbolizuje njihovu konačnu slobodu od svih društvenih stega i uverenja koja su im nametnuta.
4. Opasne čini („The Craft“)
Film se bavi ispitivanjem rodnih pravila kroz likove koji prihvataju vlastitu neprilagođenost, u svetu koji im poručuje da prihvate tradicionalne standarde lepote i ponašaju se „kao devojke“.
5. Samoubistva u mladosti („The Virgin Suicides“)
Prenaglašavajući ženstvenost likova, rediteljka Sofija Kopola nudi komentar o apsurdnim rodnim normama i društvenim očekivanjima koja se postavljaju pred devojke.
6. Orlando („Orlando“)
Nastao je po istoimenom romanu Virdžinije Vulf. Film koristi promenu pola za istraživanje nepravdi s kojima se suočavaju žene prinuđene da žive po muškim pravilima.
7. Dečaci nikada ne plaču („Boys Don't cry“)
Jedan od prvih filmova koji se bavi transrodnim pitanjima, prikazuje kako su žene potcenjene i zlostavljane u kulturi hipermaskuliniteta.
8. Devojke s Beverli Hilsa („Clueless“)
U pitanju je omiljeni feministički film i kultni klasik. Ženski likovi u filmu prihvataju vlastitu nezavisnost, ne prekidaju prijateljstva zbog muškaraca i ne dozvoljavaju nikome da ih omalovažava.
