Njena mladost bila je daleko od idealne.
Rodjena je 4. maja 1929. u Briselu kao Odri Ketlin Ruston. Otac joj je bio engleski banker Jozef Ruston a majka holandska baronica, Ela van Hemstra. Oba roditelja bili su fašisti.
Otac ih je napustio 1935. godine, ostavivši Odri i njenu majku u velikim finansijskim problemima: ,,Moji roditelji su se razveli kad sam imala 10 godina, i moj otac je nestao’’, rekla je Odri ,,a mi nismo imale baš ništa novca.’’
Zbog rastućih tenzija izmedju Velike Britanije i Nemačke, Odrina majka je verovala da će biti bezbednije u Holandiji, koja je tada nastojala da zadrži neutralnost u konfliktu. Preselile su se u Arnhem u Holandiji, 1939, u nadi da će pobeći od rata, ali su nacisti preplavili zemlju u maju 1940. godine.
Ela je upoznala ćerku sa baletom i ona je pohađala časove još dok su bile u Engleskoj.
Nemačka okupacija ostavila je tragove na mladu Odri, koja je koristila balet kao beg od teške stvarnosti. Trenirala je u Arnhemskom konzervatoriju sa baletskim profesorom Vinjom Marovom i postala je njen najbolji polaznik.
Nemačka okupacija postala je još teža za nju kada su nacisti ubili njenog ujaka 1942. godine.
Van Hemstra je bila strastveni fašita – u Engleskoj je bila član britanske fašističke unije i nakon razvoda pisala je entuzijastične kolumne za fašističku publikaciju The Blackshirt. Ubistvo brata je Elu okrenulo u drugom pravcu i ona postaje istaknuti član holandskog pokreta otpora.
Odri upoznaje dr Hendrika Viserthofta, lokalnog lekara i predvodnika pokreta otpora, 1944. godine.
Odri tada postaje volonter i, koristeći svoju ljubav prema baletu i talenat za ples, drži tajne baletske koncerte u cilju prikupljanja sredstava za otpor. Ovi dogadjaji, nazvani ,,Crne večeri’’, bili su nesumnjivo ilegalni, a nazvani su tako jer su domaćini morali da navlače crne zavese na prozore, da bi ostali skriveni. Odri je jednom prilikom rekla da se publika toliko plašila nacista, da nisu ni aplaudirali da ne bi bili uhvaćeni.
Mnoga deca u Holandiji su bila kuriri, jer su manje privlačili pažnju Nemaca nego bilo ko drugi, a Odri je bila jedna od njih, prenosivši poruke i dokumente članovima pokreta i savezničkim pilotima u Holandiji. To što je govorila engleski jezik je učinilo njenu ulogu u pokretu neprocenjivo važnom. Takođe, sa majkom je skrivala engleskog pilota tokom leta 1944. godine. Živela je u podrumu porodične kuće zbog opasnosti od bombardovanja, i preživela nemaštinu takvu, da je zamalo umrla od gladi.
Nakon završetka rata, pročitala je ,,Dnevnik Ane Frank’’, što je ostavilo vrlo jak utisak na nju.
Luka Doti, njen sin, pričao je o njoj u intervjuu za magazin People: ,,Moja majka nikad nije prihvatila da je jednostavno imala više sreće nego Ana. Moguće je i da je mrzela sebe zbog takvog spleta okolnosti.’’
Iako je studirala balet, mala uloga u jednom francuskom filmu navela je francusku spisateljicu Kolet da joj ponudi glavnu ulogu u predstavi ,,Gigi’’ (Žiži), u Brodveju. Iste godine, Odri je dobila i glavnu ulogu u filmu ,,Roman Holiday’’ (Praznik u Rimu), sa Gregorijem Pekom, prvi u nizu američkih klasika u kojima je imala glavnu ulogu.
Odri je nakon svega postala holivudska zvezda, naširoko hvaljena zbog izvedbi u filmovima poput ,,Sabrina’’ (Sabrina) i ,,Breakfast at Tiffany’s’’ (Doručak kod Tifanija), ali nikad nije zaboravila kroz šta je prošla tokom rata. Oto Frank, otac Ane Frank, čak je tražio da ona tumači lik njegove ćerke u filmu, ali Odri jednostavno nije mogla da se nosi sa tim.
Većina informacija o njenoj mladosti i ulozi u pokretu otpora su obelodanjeni od strane Roberta Macena, autora knjige ,,Devojka iz Holandije: Odri Hepbern i Drugi svetski rat’’, a za koju je Luka Doti pisao predgovor.
Mecen navodi da je Odri osećala prejaku povezanost sa Anom Frank da bi prihvatila ulogu:
,,Bila sam toliko očajna zbog toga, ponovo, da sam rekla da ne mogu da se nosim s tim’’ rekla je, ,,Pomalo se osećam kao da se to desilo mojoj sestri… na neki način mi je i bila sestra – po duši.’’
Pri kraju šezdesetih godina povukla se iz filmova da bi se posvetila porodici, pojavljujući se u svega par filmova tokom sedamdesetih i osamdesetih godina.
Posvetila je zadnje godine života UNICEF-u.
,,Mogu da posvedočim o tome šta UNICEF znači deci, jer sam bila među onima koji su primali hranu i finansijsku pomoć posle Drugog svetskog rata’’, rekla je glumica 1989. godine.
Ubrzo nakon što je postala ambasador UNICEF-a, Hepbern je otišla na misiju u Etiopiji, gde su godine suše i građanskih sukoba dovele do ogromne gladi. Nakon što je učestvovala u UNICEF-ovim hitnim programima, pričala je o projektima u medijima u SAD-u, Kanadi i Evropi tokom nekoliko nedelja, dajući čak i do 15 intervjua svakog dana, čime je postavila presedan u posvećenosti organizaciji.
U godinama koje su usledile, Hepbern je išla na niz UNICEF-ovih izleta, posećujući projekat za polio vakcine u Turskoj, programe za podršku ženama u Venecueli, projekte posvećene deci koja žive i rade na ulicama Ekvadora, projekte za obezbedjivanje pijuće vode u Gvatemali i Hondurasu i radijske programe pismenosti u El Salvadoru. Posetila je škole u Bangladešu, škole za siromašnu decu na Tajlandu, projekte ishrane u Vijetnamu i kampove za napuštenu decu u Sudanu.
Radila je neumorno za UNICEF i kad nije putovala. Svedočila je pred kongresom SAD-a, učestvovala je u svetskom samitu posvećenom deci, plasirala UNICEF-ov State of the worlds children reports, bila domaćin internacionalnih dečijih nagrada Dženi Kej, dizajnirala kartice za prikupljanje sredstava, učestvovala u koncertnim turnejama i posvetila mnogo govora i intervjua promociji UNICEF-a.
Primila je najviše civilno odlikovanje Sjedinjenih Američkih Država, ,,Predsednikovu medalju slobode’’, u decembru 1992. godine, tokom koje je, uprkos tome što je imala rak, nastavila da radi za UNICEF, neumorno putujući. Umrla je u svojoj kući u Švajcarskoj, 20. januara 1933. godine.
,,Znala je bolje od svih da nagrada za sav taj rad leži u očima onih kojima je pomoć potrebna.’’
- Peter Ustinov
