Jedne noći u Tokiju, nekoliko godina pred Drugi svetski rat, Hisako Kojama je pogledala u nebo i spazila zvezdu padalicu. Da je neko drugi bio na njenom mestu, to bi ostao prolazan trenutak koji se i ne pamti. Kojama je pad meteoroida doživela kao nadahnuće.
Bez formalnog obrazovanja, postala je astronom, ali posmatrala je samo jednu zvezdu – Sunce. Takvu posvećenost pokazao je tek mali broj astronoma u poslednjih 400 godina.
Svakodnevno je osmatrala Sunčeve pege i ručno ih crtala, a njeni zapisi spadaju u najtačnije i najvrednije opise Sunčeve aktivnosti u istoriji. Hisako Kojama u istoriji astronomije stoji rame uz rame sa Galileom kao pažljiv i posvećen posmatrač nebeskih sfera.
„Njen rad, naizgled sasvim običan, u trajanju od 40 godina iznedrio je nešto izuzetno”, kaže Delores Knip, profesorka svemirskog inženjerstva na Univerzitetu u Koloradu i glavni autor skorašnje monografije o Kojaminom životu i radu.
Kojama je počela da se bavi astronomijom u mračnim noćima ratnog perioda. Kad god bi se začule sirene za uzbunu, ona je izlazila da osmatra zvezde, jasno vidljive u nedostatku gradskog osvetljenja, proučavajući mape zvezdanog neba uz svetlost male baterijske lampe, koju je brižljivo zakljanjala rukom.
Želela je da osmatra Mesec, ali teleskop koji je dobila na poklon od oca nije bio dovoljno snažan za to. Zato je usmerila pažnju ka Suncu. Godine 1944, nacrtala je prvu skicu jedne Sunčeve pege i poslala je Astronomskom udruženju Azije.
Ohrabrena pohvalama predsednika solarne sekcije udruženja, nastavila je da se bavi astronomijom i nakon što je u ratu ostala udovica. Godine 1946. počela je da koristi teleskop od 20cm u Tokijskom muzeju nauke.
Dokumentovala je Sunčevu aktivnost uz pomoć slike Sunca projektovane na papir, beležeći crne pege na njegovoj površini. Uskoro se i zaposlila u muzeju. U naredne četiri decenije, skoro svakodnevno je provodila po sat-dva zagledana u Sunce, crtajući pege, kad god je nebo bilo vedro.
Kojamini crteži su precizni i elegantni. „Sunčeve pege imaju crno jezgro, okruženo svetlijim nitima koje liče na končiće i povezuju pege sa drugim delovima Sunca. U većini slučajeva, uspevala je da zabeleži i takve sitne detalje“, objašnjava profesorka Knip. Ipak, najveća vrednost crteža je u doslednosti i upornosti.
Pege predstavljaju posledicu magnetnih ciklusa na Suncu. Označavaju mesta gde magnetna aktivnost usporava prenos toplote te temperatura Sunca opada sa uobičajenih 5.700 stepeni Kelvina (5.505 °C) na relativnu svežinu od oko 3.000 do 4.000 K (2.700 do 3.700 °C). Ciklusi mogu da traju po desetak godina, a učestalost pega varira u zavisnosti od geografske širine. Nastaju oko Sunčevih polova i vremenom se kreću ka ekvatoru.
Kad se beleži nastanak i nestanak Sunčevih pega, dosta zavisi od subjektivne procene posmatrača. Pege se često javljaju u grupama, pri čemu se u centru nalaze tamnije senke (umbre), tačke gde je magnetno polje najjače, a okružuju ih nešto svetlije polusenke (penumbre).
Većina ljudi se ne brine za Sunčeve pege, iako one predstavljaju rezultat procesa koji utiču i na nas, ovde na Zemlji.
Dešava se da posmatrači primene potuno različite pristupe u brojanju pega i grupa, utoliko više što se tehnologija teleskopa vremenom menja, te nam detalji Sunčeve površine, zahvaljujući tome, postaju jasniji. Ista pojava bi u 17. veku mogla da bude zabeležena kao pojedinačna pega, a danas kao grupa nekoliko pega.
Beleške Hiroko Kojame izuzetno su pouzdane. Tokom 40 godina osmatranja, nacrtala je preko deset hiljada skica Sunčevog promenljivog lica. U celokupnom radu, pratila je iste standarde u brojanju pega i uvek se nalazila na istoj tački na Zemlji, a čak je mahom koristila i isti teleskop.
Njena opažanja su toliko detaljna da je uspela rukom da zabeleži oblike koje Sunčeve pege vremenom formiraju dok se kreću kroz cikluse, tragove u obliku leptirovih krila. Tri i po leptirića koje je uspela da zabeleži predstavljaju ishod četiri decenije osmatranja.
Ako želite da vidite neku Sunčevu pegu, morate da je tražite uz pomoć sočiva koje zaklanja Sunčev sjaj da biste videli šta se krije ispod.
Svakodnevno je osmatrala Sunčeve pege i ručno ih crtala, a njeni zapisi spadaju u najtačnije i najvrednije opise Sunčeve aktivnosti u istoriji.
Nekolicina Kojaminih kolega prepoznala je značaj njenih dostignuća. Na njihov podsticaj, 1985. godine objavila je svoje radove u knjizi pod naslovom „Osmatranje Sunčevih pega 1947-1984”. Međutim, čak i u krugovima astronoma nije stekla mnogo priznanja.
Kada je Dolores Knip 2015. godine prvi put videla Kojaminu sliku, bila je zapanjena. Nikada pre nije videla fotografiju žene astronoma kako ručno crta Sunčeve pege. „Kako to da nisam pre znala za ovo?” pitala se.
Fotografija je ostavila snažan utisak i inspirisala ju je da pokuša da sastavi Kojaminu biografiju. Raspitivala se kod kolega u Japanu, ali našla je samo jednu penzionisanu naučnicu koja je poznavala Kojamu.
Ipak, kako je istraživanje napredovalo, uz pomoć koju su pružili Hušin Li i Hisaši Hajakava, koautori članka, postepeno su počeli da se ukazuju obrisi Kojamine životne priče. Pomoću tragova iz članaka objavljenih u časopisima za astronome amatere, profesorka Knip i njene kolege uspeli su da sklope veći deo slagalice.
Budući da je Kojama bila amater, bez diplome i bez teoretskih radova, svet profesionalne astronomije nije pridavao mnogo značaja njenim dostignućima. „Situaciju je možda dodatno pogoršalo što se doprinos žena u nauci inače ne ceni mnogo”, kaže Delores Knip.
„Zbog svega toga, danas, dvadeset godina nakon njene smrti, njena priča je gotovo zaboravljena.”
Ipak, malobrojni, koji su bili upoznati sa Kojaminim radom, imaju samo reči hvale. Još sedamdesetih godina, jedan kolega iz udruženja astronoma spominje je kao „značajnog osmatrača Sunčevih pega“. Godine 2001, Nacionalni muzej prirode i nauke je završio digitalizaciju njenih radova, te su oni sada dostupni na internetu.
Tim naučnika koji danas radi na rekonstrukciji i sistematizaciji svih zapisa o osmatranju Sunčevih pega od 17. veka, pa do danas, istakao je baš njena opažanja kao jedan od stubovatog rada. Budući da je reč o opažanjima jedne osobe, nastalim tokom dugog vremenskog perioda, a uz to i visokog kvaliteta, pomoću njih mogu da se postave standardi za usaglašavanje svih ostalih zapisa.
Predavač koji je Delores Knip pokazao Kojaminu fotografiju jedan je od učesnika u tom projektu. „Poredio ju je sa Galilejem, Hajnrihom Švaberom i drugim astronomima koji se smatraju velikanima u osmatranju Sunca“, objašnjava profesorka Knip. Bio je to prvi znak da Hisako Kojama zaslužuje posebnu pažnju.
Kada posmatramo svet širom otvorenih očiju i obraćamo pažnju na male stvari, kao što je jedna zvezda padalica ili jedna žena koju je istorija previdela, ponekad možemo da doživimo pravo otkrovenje. Kao što je Kojama napisala u jednom članku:
„Ne mogu da skrenem pogled kad znam da priroda svakog časa može da nam otkrije nešto novo i neobično.“
Izvor: Atlas Obscura
