Minja Marđonović, poznata po svom onlajn imenu 100glava Aždaja, diplomirala je politikologiju na Fakultetu političkih nauka, da bi se kasnije posvetila feminističkoj teoriji i na Studijama roda završava master studije kulturologije kritikom institucije braka iz perspektive slobodne ljubavi. Autorka je mnogobrojnih kolumni i tekstova, kao i kratkog dokumentarnog filma „Kismet“, koji je nastao u okviru projekta „Povećanje regionalne povezanosti mladih Srbije i Albanije“, posredstvom OEBS-a iz obe zemlje.
S idejom da ponudi alternativni pristup lično-političkom životu jedne žene, Minja je napisala svoj prvi roman „Jefimija, žena koja čeka“. Misao vodilja ovog dela mogla bi se sažeti u principima slobode, odnosno otvorenosti glavne junakinje da prihvati sve što poželi, da se izbori sa svojom sujetom, da dekonstruiše brak, da otkrije šta je muškarac, ume li da ga voli, ali i da pronađe ljubav u sebi i toleranciju prema drugome.
Reci nam, šta sve možemo da očekujemo na promociji tvog romana prvenca „Jefimija, žena koja čeka“?
Pripremam, u saradnji sa svojim sestrama-saradnicama, jedan drugačiji koncept književne večeri, pre svega audio-vizuelni, koji pored promocije knjige, kao centra dešavanja, promoviše i mistični, tropski Bali, baš taj kraj sveta na koji Jefimija i odlazi sama na početku, a sa kog se nimalo sama, na kraju, vraća.
Zahvaljujući multitalentovanoj Sanji Tišmi, gledaćemo i slušati odlomke iz romana. Zahvaljujući ambasadi Republike Indonezije, mogu da obećam i čudesni ostrvski ples. Zahvaljujući Boho baru osetićemo ostrvsku scenografiju, a zahvaljujući našoj glumici Matei Milosavljević, voditeljki programa koji pripremamo, biće smeha, neposrednosti i melodije.
Tu je i DEE za DJ pultom, koja obećava uvek koncept i smisao. Svakako, zamislila sam da Jefimijin doček bude baš nalik njoj - atipičan, nekonvencionalan.
U kom trenutku si rešila da se upustiš u ovu avanturu i da svoje misli, ideje i zapažanja pretočiš u roman?
Nekoliko meseci sam, tokom 2018. godine, provela u Indoneziji, na Baliju. Nakon nekoliko nedelja, kada sam počela da doživljavam ostrvo kao svojom kućom, sva moja čula su se istovremeno otpušila. Postala sam JA-JA opet, i nastavila da to i budem - inspirisan čovek, na kraju sveta, u krljuštima istine savremenog sveta.
Ja pišem. Tako da sam ubrzo sama od sebe nešto počela slovima sebi da beležim. Počela sam sa nekom pričom i nekakvim slovom, da bih eto završila tu, baš gde sam sad - koji dan pred promociju tog malenog teksta koji je očigledno porastao u roman.
Odlučila si se da knjigu objaviš samostalno, bez izdavačkih kuća. Reklo bi se veliki rizik, ali ja bih se ipak usudila da kažem da je to sloboda. Kakav savet možeš da daš onima koji žele da objave svoje delo, ali se plaše da to urade sami? Kakvi ih sve to izazovi čekaju nakon lakšeg dela posla - pisanja knjige?
Ja nisam baš toliko strpljiva kao Jefimija, pa da čekam (uglavnom) muški direktorski konsenzus oko teksta koji je možda „previše radikalan“, „ekstravagantan“, „nedovoljno komercijalan“ ili „premalo alternativan“ za širu javnost. Ali sam možda hrabra kao Jefimija. Odlučila sam da krenem sama, spremna da se sretnem s mnogim sjajnim ljudima na tom putu za ljubav i slobodu.
I upravo jeste, za one koji pišu, najlakše napisati štivo. Sve što ide nakon toga bolno je, uzbudljivo i neizvesno. Rizično i hazarderski. Veliku podršku sam dobila od svoje porodice, svoje mame i brata, kao i od svojih blistavih prijateljica i prijatelja.
Mnogo ljudi je prepoznalo tu strast političku i artističku koju pokušavam da svežem kroz reči i glavnu parolu - lično je političko. Tako je i pitanje mog izdavaštva političko pitanje - položaj slobodnih umetnica/-ka, naročito literarnih.
Ovo što ja radim je nimalo neozbiljna improvizacija, nastala mojom silnom željom da uvežem mejnstrim i feminizam kroz književnost, podržana od strane plemenitih ljudi, da bih je na kraju oživela udruživanjem, prvenstveno, ženskih kreativnih snaga.
Hajde sad da popričamo malo i o samom romanu. Knjiga se bavi mladom feministkinjom Jefimijom, koja živi svoju seksualnu slobodu. U prošlosti, žene su utrošile mnogo snage boreći se protiv stavova da treba da se srame svojih seksualnih osećanja. Ipak, čini se da i dalje postoji strah od ženske seksualnosti. Kako ti vidiš ovaj problem?
Jefimija je utopistkinja, politički presvesno biće, ali idealno veruje i preispituje sve pred sobom. Pa tako i dvostruke standarde u tretiranju ženske i muške seksualnosti. Jedno od ključnih političkih pitanja ovog romana su zapravo ta politika u žensko-muškom ljubavnom odnosu iz koje proizilazi sva problematika nerazumevanja i nejednakosti, kao i samo pitanje seksualne slobode žena koja je, baš u toj matrici - on kazanova, ona kurtizana - dovedena u pitanje, i nikad odbranjena.
Osporavanje ženskog seksualnog užitka i podela na onu koja daje i onog koji uzima je tekovina vanvremenske generacije, nikad suzbijena, i vrlo nasilna. To je ozbiljan problem o kom se ne govori dovoljno. Bar ne dovoljno konkretno.
Dok ženska tela ne vratimo svojim vlasnicama - ženama, nema ništa od uzajamnog prijateljstva i poštovanja među heteroseksualnim ljubavnicima.
Jake žene su centralni deo tvoje knjige, a jedna od njih je i poznata feministkinja Ema Goldman. Takođe, na njene eseje si se oslanjala i tokom pisanja svog master rada. Šta je to što Emu Goldman izdvaja od ostalih feministkinja?
Poezija i jednostavnost njene, do krvi, predane borbe za život, za slobodu, pravdu, za ljubav, za prijateljstvo... Ema Goldman je zvezda vodilja anarhističke brilijantnosti od Prudona, pa na ovamo. Jasna, precizna, decidna, šarmantna... Istinska disidentkinja, Crvena Ema, koja, kako su je američki mediji opisivali: „baca bombe i jede malu decu“. Niko od Eme nije bolje odbranio žensko pravo na sve - na sopstveno telo, na slobodnu ljubav, na suštinsku borbu, na reč, na seksualnost, na slobodan izbor.
Jefimija se teši Emom Goldman - s njom u sebi razgovara, savetuje se, promišlja njenim rečima, bodri se i ne dozvoljava sebi, kao ni Ema, da padne pred noge sujeti, ljubomori, mizeriji, mržnji. Kad misli da učestvuje u preljubi Jefimija doziva Emu, i promišlja greh.
Ma, videćete kako je mnogo toga lakše uz Emu Goldman.
U romanu pišeš i o ženskoj podršci i solidarnosti. Šta za tebe predstavlja žensko prijateljstvo?
Ključ ženske politike. Prirodna borba protiv veštačke raštrkanosti među ženama. Rađanje istinske potrebe da budemo solidarne jedna s drugom. Jefimija spaja žene. Ona je više žena u jednoj. Njene prijateljice su njene sestre, saputnice i sapatnice. Krug poverenja.
To moramo da stvaramo zajedno, s verom da smo najjače kad smo zajedno, jedna uz drugu, jedna za drugu. Žensko prijateljstvo je zapravo to lično, najličnije - političko iskustvo svake žene, kao i pitanje tela, jer prijateljice i tela sve zasigurno imamo.
Nije slučajno što je radnja tvoje knjige smeštena na Baliju, pošto si i sâma neko vreme živela tamo. Da li možeš da nam kažeš koje su sličnosti i razlike između Balkana i Balija, kada je položaj žena u pitanju?
Sve sličnosti nisu nimalo slučajne, ima ih podosta, jer patrijarhat šiba sa svih strana. I sa Istoka, i sa Zapada. I sa Juga, i sa Severa. Svakako da mnogo toga zavisi i od lokaliteta u kome se taj isti patrijarhat ispoljava. U Indoneziji abortus je ilegalan, što znači da jačina tog šibajućeg vetra ipak nije ista tamo i ovde. Kolika je težina lanaca žena koje žive u sistemima zabranjenog abortusa, govori između ostalog i ovaj roman. Kad se rasa, klasa i rod upletu to se zove suština problema.
Za kraj, šta Jefimija čeka?
Jefimija, kao i svaki čovek idealist, čeka vrhunske vrednosti života - pravdu, ljubav, slobodu, jednakost, raj. Pitanje je i zašto čeka? Veruje li to ona onda, i pored svega što joj se dešava, beskrajno u sve to što, tako ludački čeka?
