Slikanje, poezija, vajanje... Kada bi morala da odabereš samo jedno, šta bi izabrala i zašto?
Izabrala bih slikarstvo zbog onoga što ono daje, a to je osećaj želje za neprekidnim radom, bez žeđi, bez gladi, samo uživanje u sopstvenom radu, neprimećujući ništa što dolazi iz spoljašnjeg sveta. To je jedno nevino stanje nalik na dečiju igru. Stanje slikanja je stanje izlaženja iz sebe, želje da se nečemu da život, da se stvori jedna slika koja do sada nije postojala i stoga slikarstvo sa sobom nosi i određenu odgovornost, šta stvoriti da zaista treba da postane i ostane? Kao što smo nekada i mi stvoreni, a pre toga nismo postojali, tako nastaje i slika. I zbog tog uživanja u samom procesu rada, slikanje je nešto bez čega ne bih mogla da zamislim svoj život.
Kako si zavolela umetnost? Da li je ta ljubav prema umetnosti porodično nasleđe?
Nije, umetnost sam sama zavolela. Čitavo detinjstvo nisam imala nikakve dodire sa umetnošću, ali sa 11 godina sam počela da čitam. Tada sam otkrila jedan novi svet koji umetnost daje, najpre književnost, a potom i druge umetnosti koje sam docnije upoznavala. A to je svet svega najboljeg u čoveku, potraga za duhovnim hlebom, sačuvana od svih prljavština egzistencije. U svakom smislu je jedna istina, pogled na sebe i crnog i belog, pogled na suštinu, na sebe kao biće koje je došlo i koje će proći, ali nešto snažno ipak oseća i to je jače od telesnog. Sva umetnost sveta je potraga za onim što se oseća uprkos svoj telesnosti i dokazima.
Zavolela sam umetnost kada sam shvatila da je život lakše i smislenije proživeti ako čovek ima neku utehu, a uteha je umetnost i znanje, ne samo umetničko, već bilo kakvo. Jer kad čovek o nečemu saznaje on je već na putu da to i voli, a kad voli on je na putu da bude bolji i da nađe nekakav smisao.
Studiraš istoriju umetnosti. Koji period umetničkog stvaralaštva ti se najviše dopada? Zbog čega?
Tako je, no baš zbog toga što studiram istoriju umetnosti, jako mi je teško da odaberem omiljeni period ili omiljenog umetnika. Pre upisivanja ovih studija takve stavove sam mogla imati, ali vremenom se svi ti stari standardi sruše i čovek pronađe nešto prelepo i u onom za šta je mislio da je najružnije. Dolazi do upoznavanja svake epohe, a kada nešto ili nekoga poznajemo više ne možemo imati stav da je to crno ili belo, ružno ili lepo, već nam se otrkivaju sve lepe i ružne stvari zajedno. Zaista volim sve periode, volim plemenitu jednostavnost antike, prodornu duhovnost srednjeg veka, mozaike, emotivnost baroka, taktilnost rokokoa, red i moralnost neoklasicizma i novi svet koji donosi moderna umetnost.
Nedavno si se priključila talasu humanitarnih akcija prodajući svoje slike i donirajući novac bolesnoj deci. Šta je tvoj pokretač za humanost? Šta te motiviše da pomažeš drugima?
Još od srednje škole sam tražila načine i razloge da pomažem i učestvovala koliko sam mogla na takvim akcijama. Svoj prvi zarađen novac od prodaje slika, pre skoro dve godine, donirala sam jednoj ustanovi u Sremčici. Od nedavno sam aktivna na društvenim mrežama gde prodajem slike, od kojih zarada ide direktno bolesnoj deci. To je način da se dopre do najviše ljudi i zaista je urodilo plodom, sve više dece zahvaljujući divnim ljudima dobija drugu šansu.
Pokretač za humanost? To mi je malo teže pitanje jer uopšte ne razmišljam o tome, već samo delam, prirodno kao da me neko vodi. Tu se postavlja pitanje šta je uopšte humanost i zašto nas ona iznenađuje? Humanus znači ljudski. Svaki čovek je po svojoj prirodi human, nažalost neki nemaju uslove da tu humanost razviju. To jeste nešto što je prirodno, a svako gledanje na humanost kao da je izuzetak ili da je za pohvalu je pogrešan, jer izuzetak je ono što je nehumano, u koliko god velikom broju to bilo.
Kakva su tvoja razmišljanja o ženama umetnicama? Pronalaziš li neke uzore?
Iz nekog neodređenog razloga, nikada nisam tražila uzore, niti su mi drugi umetnici bili inspiracija u mom radu. Na mene umetnost drugih umetnika utiče na takav način da mi, umesto da budi inspiraciju u meni da ja nešto stvorim, budi neku vrstu utehe, kao da mi kaže : „Vidiš kako je lepo u našem svetu, vidiš kako je ova umetnost lepa, zasnovana je na životu, pa je i život tako čarobno lep!“. Čak ponekad i gasi u meni želju da ja stvorim, osećajući malenkost sebe i zahvalnost što nešto tako veliko postoji.
Inspiraciju pronalazim u drugim ženama, često u svetim mučenicama, u ličnostima iz knjiga, u pričama o starim životima, a najčešće u sebi samoj. Izuzetno se divim ženama umetnicama u prošlosti, koje su se borile za to da se bave onim što vole i u čemu su dobre onda kada za to uslova praktično nije bilo.
Gde vidiš sebe za pet godina? Veruješ li u umetnost kao posao?
Jedino ka čemu uvek težim je da radim, da se trudim i da ne ostavljam sebi mnogo vremena za druge stvari osim vremena za rad i vremena za ljubav, kako je jednom mudro kazala Koko Šanel. Da li će mi umetnost biti celokupan posao, pitanje je. No mislim da to i nije cilj kakvom težim, zaista sam zahvalna da imam mogućnost i vreme da se bavim umetnošću. Čak se i bojim da to pretvorim u posao od kojeg zavisim i tako se odreknem te miline da radim iz zadovoljstva.
