,,Psihologija i pedagogija zastupaju uverenje da je dete prevashodno srećno biće bez unutrašnjih konflikata, ovo vodi pretpostavci da je patnja u odraslom dobu rezultat tereta koju sa sobom nosi realnost. Moram istaći neistinitost ove tvrdnje. Ono što smo naučili o deci i odraslima kroz psihoanalizu pokazuje da je patnja u odraslom dobu pojedinca najčešće ponovljeno iskustvo trauma iz rane mladosti, i da svako dete, već u prvoj godini svog života prolazi kroz nemerljiv stepen patnje.“ Ovako je govorila pionirka dečje psihoanalize Melani Klajn. (Love, Guilt and Reparation: And Other Works 1921-1945, 2002)
Melani Klajn (devojačko Reizes) rođena je u Beču 1882. godine kao najmlađa od četvoro dece. Svoj odnos sa majkom opisala je kao ,,funkcionalan“ iako su joj mane majčinog karaktera bile bolno očigledne. Starijeg brata smatrala je očinskom figurom pošto je uloga ,,omiljenje ćerke“ pripala starijoj sestri Emili.
Klajn je imala ambiciju da postane lekarka ali se njena porodica protivila i insistirala na tome da je brak bolja opcija. Popustivši pod pritiskom porodice, stupa u brak sa Arturom Klajnom, prostim i grubim čovekom sa kojim nije imala ništa zajedničko.
Arturov posao podrazumevao je česte promene boravka pa se tako porodica Klajn 1910. godine naseljava u Budimpešti. U nastojanju da ublaži ozbiljne simptome postnatalne depresije Klajn upoznaje prominentnog psihoanalitičara Šandora Ferencija. Opčinjena metodom psihoanalize i uz punu podršku Ferencija, Klajn razvija svoje prve teorije na dotad malo proučavanom polju dečije psihoanalize.
Za razliku od savremenika koji su svoje teorije o razvoju psihe u ranom detinjstvu bazirali na radu sa odraslima, i smatrali da dečiji um nije dovoljno formiran da bi se detaljnije proučavao, Klajn je insistirala da je za razumevanje dečije psihe neophodan direktan rad sa decom.
Jedna od tvrdnji koja je proistekla primenom njene metode ,,direktnog pristupa“ glasi da je moguće steći solidan uvid u um deteta na osnovu toga kako se ono igra sa igračkama. Iz toga se razvila ,,terapija igrom“ koja se i danas aktivno primenjuje u praksi.
Rad Melani Klajn početno se temelji na frojdijanskoj misli. Ona je iz Frojdove teorije ličnosti preuzela pojam ,,objekta“ (objekat kao meta instinkta), dopunila ga i uobličila u ono što danas znamo kao ,,teoriju objektnih odnosa“. U centru te teorije je odnos novorođenče – majka. Klajn je verovala da se deca ne rađaju kao tabula rasa, već sa izuzetno bogatom maštom (rich fantasy life). Mašta u ovom slučaju predstavlja konstrukt realnosti koji pomaže bebama da razumeju spoljašnji svet iz svoje autentične perspektive. Klajn je isticala da se izuzetno važni procesi za razvoj zdrave psihe dešavaju već u prva tri meseca bebinog života.
Koncept ,,objekta“ je važan faktor u ovim ,,maštanjima“, ali ti ,,objekti“ nisu mrtvi, već živi. ,,Objekti“ su srodni ljudima ili su njihov deo. Bebe kategorizuju objekte kao ,,dobre” ili ,,loše”, kao odgovor na haos koji osećaju. ,,Objekat“ dolazi i odlazi izazivajući frustraciju. Najbolji primer ,,objekta“ je dojka. Ova faza u psihološkom razvoju deteta zove se ,,paranoidno-šizoidna pozicija“. Važno je razumeti da odojče nije u stanju da percipira ,,objekat“ kao deo celine. To za posledicu ima stvaranje frikcije i konflikta jer je predmet koji voli istovremeno i izvor patnje.
Kroz pojam ,,reparacije“, koja podrazumeva integraciju ,,dojke“, odnosno uvid deteta da ne postoji samo ,,dobra“ ili samo ,,loša“ dojka, već da oba ,,objekta“ pripadaju majci koja je u isto vreme izvor zadovoljstva i frustracije, dete otkriva jednu od ključnih ideja klajnijanske analize - ,,koncept ambivalencije“, koji se smatra prvim markerom sazrevanja.
Složene emotivne reakcije sa kojima se dete susreće u ovom uzrastu, Klajn je svrstala u fazu ,,depresivne pozicije“ (između trećeg i šestog meseca života). Dete u ovom periodu počinje da razume realnost kao kompleksniju pojavu, kao i to da se percepcija sveta ne može svesti na krajnosti. Ovakav uvid sa sobom donosi osećaje tuge i melanholije, sa kojima se dete susreće po prvi put. Klajn, takođe, ističe da ova tranzicija nije obavezna i da postoji mogućnost trajne vezanosti za primitivni obrazac ,,paranoidno-šizoidne faze“. Nemogućnost integracije ,,objekta“ u ranoj mladosti bi se u budućnosti mogla manifestovati kao nemogućnost tolerancije i najmanje ambivalencije.
Rad Melani Klajn često je nailazio na nerazumevanje. Odrasloj osobi je, najblaže rečeno, izazov zamisliti se u poziciji novorođenčeta koje tek upoznaje svet. Ipak, njen inovativni i kreativni pristup otvorio je mogućnosti za dalje i detaljnije analize psihološkog razvoja u ranom dobu. Uprkos činjenici da nije imala formalno obrazovanje i da su savremenici njen rad smatrali kontroverznim, nasleđe ove žene danas uživa zasluženo poštovanje.
