Marina Davinić je mlada reprezentativka srpske ženske košarkaške reprezentacije, članica ženskog košarkaškog kluba Partizan i redovan student na Fakultetu Bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Sa njom smo pričali o njenim sportskim počecima, važnosti obrazovanja za sportiste i daljim planovima.
Kako je izgledalo tvoje odrastanje i kada se javila ljubav prema košarci?
Ja sam kao mala bila vrlo zainteresovana za sport i uvek sam bila nestašna, volela sam da trčim i da se igram. Moj teča je bio rukemetni trener i ja sam htela da krenem na rukomet. Međutim, u školi se pojavila košarka kao sport i tako je sve počelo. Počela sam da treniram sa devet godina u Osnovnoj školi Branko Radičević (Pančevo). Na početku sam trenirala sa mnogo starijima od sebe pošto sam bila jedna od najmlađih.
Da li je ti je bilo čudno u početku pošto si krenula sa starijima od sebe da treniraš?
Jeste. To je dosta uticalo na mene. One su ipak bile i zrelije od mene i razgovori koje su vodile i što se tiče fizičkih predispozicija bile su razvijenije od mene. Uvek sam imala brzinu i spretnost i kako je vreme prolazilo, počela sam da se sve više i više približavam njihovom nivou.
Da li si sećaš kada si saznala da postoji ponuda da iz KK ‘’Tamiš’’ da pređeš u Radivoj Korać i kako si se osećala?
Bila sam vrlo srećna. Te godine sam već znala da je polako vreme da promenim sredinu, jer sam u utakmicama bila dosta dominantnija od svojih protivnica i postizala po 40 i 50 poena. Pričala sam sa roditeljima i mi smo smatrali da je bolje da sačekamo da završim osnovnu školu. Dobila sam poziv i od ,,Zvezde” i od ,,Partizana” i od ,,Koraća”, ali na kraju sam se ipak odlučila za Korać jer su bili i najbolji uslovi. Tada je to bio najbolji klub u Srbiji, te godine i bila sam vrlo uzbuđena. Teško je kada se čovek navikne na nešto. Ipak je to 5-6 godina u jednom klubu i teško je bilo da se u glavi prešaltam, da shvatim da više neću biti pod tim istim okruženjem, ali ako znaš da time želiš da se baviš onda ti je lako i spreman si na sve. Meni je mnogo lakše bilo u tom klubu kad sam otišla u Korać zato što je te godine došlo mnogo igračica i nisam bila jedina nova. Pored toga sam dosta njih poznavala od ranije iz reprezentacije i onda mi je bilo lako da se uklopim.
Da li može da se kaže da je to bila neka potvrda talenta, rada truda i podstrek za sve naredne uspehe?
Naravno. Sve vreme koje si odvojio, a u koje nisi išao na proslave rođendana, sva ta odricanja koja si činio kako bi dospeo do cilja, na kraju kad postigneš rezultat vidiš da je bilo vredno svega, svih tih napora. Jednostavno budeš zadovoljan i ispunjen sobom. Ali dešavale su se i situacije gde sam imala i pad igre i forme, ali to je sve za sportistu normalno.
Pomenula si odricanja, vezano za to da li je bilo nekih trenutaka kada zbog treninga nisi mogla da odeš negde i da si se zapitala da li je vredno ili si uvek imala zacrtan cilj i dobar fokus?
Iskreno, ne. Nisam imala taj utisak sad svi negde idu, ja ne idem ili da ja mnogo propuštam jer nikada nisam mislila da treba da odustanem. Imala sam jedan period u Tamišu kada sam htela da prekinem da treniram, ali to je sve bilo i u besu i ljutnji vezanoj za trenera. Jednostavno u svakom delu karijere dođe period i kada ti se ne trenira i ne igra, ali kod mene to nije duže od dan, dva. Uvek su mi drugari prebacivali i u osnovnoj i u srednoj školi: ,,Jao kako ne možeš nikada da izađeš, kako ne možeš nigde da ideš”. Baš vodim računa o tome da ne izlazim pred važne utakmice ili treninge i nije mi to nikad bio problem. Smatrala sam da će oni koji su mi pravi prijatelji, razumeti.
Pored toga što nekoliko godina unazad igraš profesionalnu košarku, ti si neko ko ni u jednom
trenutku nije zapostavio obrazovanje. Šta te je tačno vodilo da upiseš fakultet što je za svaku
pohvalu i da pored karijere ostvaruješ sebe i na tom drugom planu?
Iako su mi mnogi govorili da će biti naporno, znala sam da ukoliko se dobro organizujem da ću uspeti da uskladim obrazovanje i karijeru, ipak mislim da je fakultet jako važan za svakoga pogotovo za sportiste. Verovala sam da moja karijera nikad nije sigurna i da nije zacrtano da ću ja u nastavku života igrati košarku jer jednostavno može ,,Ne daj Bože” da se desi neka povreda, ozbiljnija koja može da me udalji sa terena na godinu, dve ili zauvek. Tako da uvek treba da imamo rezervu. Prošle godine sam upisala Fakultet Bezbednosti i postižem dobre rezultate. Letos sam izlazila sa priprema da bih išla na ipsite. Položila sam za sad sve ispite, ostala su mi jos dva ispita u ovom julskom roku. Naravno nije ni sve samo učenje i ljudi koji ne treniraju nalaze izduvni ventil u čitanju, šetnji tako ja u treningu. Mislim da je obrazovanje kod sportista možda bitnije nego sam sport.
Kako izgleda tvoja prosečna nedelja?
U jednoj nedelji imam 10 ili 14 treninga u zavisnosti od toga da li imam utakmice, ako ih imam onda imam 10 treninga i dve utamice. Treninge imam dva puta dnevno po dva sata. Moj dan se sastoji od teretane od 8-10h posle koje bih tokom srednje išla u školu. Potom bih se vratila kući da ručam i već od 17-19h bih imala drugi trening. Utakmice imam vikendom.
Kako si se osećala kada si saznala za ponudu iz Partizana?
Kad sam došla u Korać razmišljala sam i znala da ću negde nastaviti dalje, da sigurno ne mogu da se zadržim na tome. Naporno sam radila, trudila se i Korać mi je kao tim uzeo dve kadetske i jednu juniorsku titulu dok sam ja tamo bila. Posle te sezone su stizale ponude od drugih klubova i kada me je Partizan pozvao bila sam vrlo srećna, ali opet to je velika odgvornost jer to je veliko ime i klub sa dugom tradicijom. Oni su mi ponudili od tih najvećih klubova najbolje uslove i odlučila sam se tamo da pređem. Sad sam imala prvu sezonu, potpisala sam ugovor na još jednu godinu.
I za kraj, gde vidiš sebe za 5 godina i koji su ti dalji planovi za budućnost?
Ne znam gde sebe vidim za pet godina, ali planovi su mi da nastavim naporno da radim, da treniram svaki dan što jače mogu, da se sačuvam od povreda i da izaberem najbolju sledeću sredinu za mene. Nadam se da će to biti neki strani klub u Španiji ili Francuskoj tamo bih volela da igram Evroligu. Naravno ako se sve poklopi i bude kako sam htela i to je to. Za pet godina se vidim tako negde i naravno da završim fakultet u što kraćem roku.
