U Soaći je potvrđeno devet slučajeva lažnih pozitivaca. Ukupan broj žrtava ovog zločina prevazilazi brojku od 3000, ali u Soaći je uticaj lažnih pozitivaca bio mnogo izraženiji. Razlog za to je što su se majke žrtava organizovale, po uzoru na „Majke sa Majskog trga“ u Argentini, i započele borbu koja i danas traje.
„Ne dozvoli da ti iko govori šta možeš a šta ne možeš da uradiš, ili šta možeš a šta ne možeš da postigneš. Ne dozvoli to“. -Ema Votson-
Mediji su ove žene nazvali „Majke iz Soaće“. Zovu ih i „Oktobarske Majke“, zato što su tog meseca započele osnivanje grupe i napravile prve korake. Njihova borba ih je odvela u žalbeni pohod po celom svetu. Njihov rad i trud je priznat tako što su im dodeljene razne međunarodne nagrade.
Jedan od najpotresnijih slučajeva iz Soaće
Jedan od najparadigmatičnijih slučajeva lažnih pozitivaca u Soaći je slučaj Faira Leonarda Porasa. Poras je bio mladić od 25 godina kome je mentalni invaliditet procenjen na više od 53%. Živeo je u skromnoj kući, kao i većina stanovnika Soaće. Povremeno je radio jednostavne poslove, najviše na građevini. Takođe je bio poznat i kao neko ko je solidaran i ko sarađuje sa svima u zamenu za nekoliko novčanica.
Jednog dana se nije vratio kući. Njegova porodica je pokrenula frenetičnu potragu po bolnicama, zatvorima, hostelima, pa čak i u mrtvačnici. Međutim, nisu uspeli da mu uđu u trag. Nekoliko meseci kasnije njegov leš je pronađen u Okanji, opštini koja se nalazi na više od 600 kilometara udaljenosti. Rekli su im da je poginuo u borbi jer je, potajno, bio vođa naoružane gerilske čete.
Kada je njegova porodica otišla da preuzme njegovo telo, naišla je na velike nedoslednosti. Na primer, kad je njegovo telo pronađeno, Poras je navodno držao oružje u desnoj ruci. Mladiću ta ruka uopšte nije bila pokretna, a postojale su i potvrde koje su to dokazivale. Osim toga, očigledno je i da nije baš bilo logično da neka osoba koja je mentalno zaostala rukovodi naoružanom grupom.
Majke koje su postale heroine
Osoba koja je na jedan odlučan način pokrenula bitku za rasvetljavanje svega što se dogodilo je bila Lus Marina Bernal, majka Faira Leonarda. Tadašnji predsednik Kolumbije, Alvaro Uribe, insinuirao je da je i taj mladić, kao i ostalih osam mladića iz Soaće koji su pronađeni u istovetnim okolnostima, bio delinkvent. Zbog toga su majke iz Soaće rešile da skinu ljagu sa imena svojih mrtvih sinova.
Zahvaljujući skupini pravnih zvaničnika iz Soaće, kao i pripadnicima javnog tužilaštva, uspeli su da dovedu odgovorne krivce pred sud. Gospođa Lus Marina je tu saznala da je njen sin bio „prodat“ nekim pripadnicima vojske za manje od 100 dolara. Obmanuli su ga i tako ga naterali na putovanje. Kasnije su ga s leđa ubili i predali ga kao „palog borca“. Dobili su dozvole i novac za svoj „dobar učinak“.
Lus Marina Bernal i ostale majke iz Soaće su se, uz pomoć neverovatne hrabrosti, suočile sa nekoliko pretnji smrću. Tražili su im da odustanu od svojih tužbi i vršenja pritiska na vlast sa ciljem da se zadovolji pravda. Nakon više od pet godina, ubistvo Faira Leonarda Porasa je bilo proglašeno „zločinom protiv čovečnosti“. Ovim je pokazano da se radi o zločinu koji vređa čitav ljudski rod. Odgovorni izvršioci zločina su dobili zatvorske kazne od preko 50 godina, ali se ni danas ne zna ko su bili naručioci ubistva.
Majke iz Soaće su izrazile sopstvenu tragediju putem jednog pozorišnog dela, kao i kroz nekoliko umetničkih manifestacija. Nazivaju ih „Antigonama“, a postale su i primer hrabrosti i otpora. Kao i žene iz Argentine, odlučile su da neće da ćute pred bezakonjem. Dokazale su da je ženska snaga sposobna da ostvari pobedu čak i u najtežim i najokrutnijim sredinama.
Izvor: La Mente es Maravillosa
