Rođena je u Ujvideku, današnjem Novom Sadu, 1942. godine. Mesta koja se biografski vezuju za nju su Budimpešta, ostrvo Hvar u Hrvatskoj, kao i Novi Sad.
Sudeći po njenoj biografiji, njen život je stremio jednostavnosti sa težnjom da poprimi notu koja bi za nju možda bila monotona. Završila je srednju ekonomsku školu, i vrlo mlada se zaposlila kao bankarski asistent, te bila ograničena radnim vremenom i samim opisom posla. Pokušala je da obuzda stvarni idenditet, uzevši na sebe ulogu službenice u banci, ali polako je izbijala njena žeđ za umetnošću. Nakon nekoliko godina takvog života, počela je da piše poeziju. Pisanje, kako to obično biva, postalo je njen beg od realnosti. Naredni korak je bilo pridruživanje dramskom studiju u Novom Sadu.
To je negde bila prekretnica u njenom životu. Iako je tad već bila udata i imala sina, odlučila je da rizikuje – tražila je kompromis između harmonične porodice i sopstvene realizacije. Posao koji je nakon toga radila, iako za duplo manju platu nego u banci, kako je sama Katalin izjavila - doneo joj je pregršt benefita. Bio je to angažman na radiju Novi Sad, gde je radila u periodu od 1963 do 1977. godine.
U to vreme je uzela učešće i u subotičkoj grupi Bosch + Bosch, gde se dublje upoznala sa kombinovanom tehnikom - miskovanjem medija. Potom se, 1974. pridružila novootvorenom novosadskom Teatru, postavši stalni član njihovog udruženja. Primarno je igrala u dramskim ulogama. U godinama koje dolaze igrala je i glavne i manje uloge, u brojnim serijama i filmovima. Tu kreće njeno otvaranje ka svetu.
Svoje prve pesme objavila je u časopisu Simpozijum 1962. godine, a njena prva zbirka Balada o srebrnom biciklu sa gramofonskim, zvučnim zapisima, objavljena je 1969. godine. Njena dela su kroz prevode, stekla internacionalni karakter. U prevodu na srpski joj je pomagala srodna umetnica Judita Šalgo, takođe mađarskog porekla. Njena najpoznatija dela su: Bludna metla, Erogena zona, Kavez od trave i Ikarova senka.
Sama poezija bila je samo uvertira oko koje je Katalin splela svoju umetnost kroz interpretaciju performansa, hepeninga i body arta. Njene izvedbe su bile na samoj granici između performansa i dramske izvedbe – tumačeći sebe, odnosno ženu koja iz pukog objekta prelazi u subjekat, gde svakako možemo iščitati otklon i borbu protiv falocentrizma (teorije o muškoj falusnoj dominaciji).
Katalin je pokušala da kroz pararitualni performans objavi svetu svoje Šamanske pesme, govoreći ih razgolićenih grudi, ogrnuta samo životinjskom kožom uz svetlost sveće, i tuce papira razbacanih po podu Podrum Teatra, u Ateljeu 212, 1970. godine. Bilo ju je stid, kako je sama svedočila Jovana Ćirilova i Mire Trailović, jer je prvo performans izvela samo pred njima. Njima se izvedba dopala, što je u njenom slučaju značilo da je kocka zaista bila bačena i nazad nije mogla, a nije ni želela.
S obzirom da je bila vrlo atraktivnog, privlačnog izgleda, mlada Katalin se stalno susretala sa razapinjanjem od strane saradnika zbog izgleda, jer je itekako bio na snazi stereotip da lepa žena ne može da bude talentovan umetnik, kulturni radnik ili pak intelektualac.
Aktivno je eksperimentisala na polju neoavangarde, u domenu voko-verbo-vizuelne poezije, kolaža, proze, ali svakako je u najvećoj meri ostala upamćena po performansima i body artu, koristeći sopstveno telo kao instrument. Koristila je element vode, spajajući zvuk i pokret orijentisana na prirodnu sredinu – uz malu intervenciju vetra, želeći da je prirodne sile oblikuje u živu skulpturu dok je pozirala naga i mokra ogrnuta draperijom.
Jedan od veoma zapaženih je svakako čuveni performans Blackshave tkz. antistriptiz – s obzirom da se Katalin pred publikom svlačila, ali svaki put bi na njoj ostajao po još jedan odevni komad. Udarivši šamar muškom falocentričnom svetu, kroz lakrdiiju i podsmeh, gde je tenzično raspoloženje na vrhuncu sve vreme, a do raspleta ne dolazi jer ona na koncu nije pokazala, dugo očekivanu nagotu, ostavši obučena u crnu rolku i pantalone preko kojih je čipkasti, beli, ženski donji veš, namazavši penu za brijanje ispod pazuha i na bradu, te simulirajući brijanje preko crne rolke. U momentu se transformisala u androgeno biće, i time demistifikovala žensku zavodljivost i ulogu objekta zadovoljenja muške želje, te ukazala na dvojnost polova odnosno na sadejstvo praiskonskog androginog, što joj i jeste bio jedan od motiva.
Ovim aktom, ona simbolički postaje subjekat svog života, ismejavši mačo svet i falocentričnu dominantnu kulturu. Ispitivanje kategorija pola i roda, te sadejstva anime i animusa nametala je sebi kao zadatak kroz sve što je radila.
Performans Blackshave izvela je u sklopu hepeninga Screaming Hole (Rupa koja vrišti), 1979. godine u Novom Sadu, u holu Tribine mladih. Performans se sastojao u sledećem – Oko eksperimentalne pozornice, bila je postavljena instalacija u vidu paravana iza koga se skrivala Katalin. Publika ju nije videla, osetila je samo miris pržene hrane.
Katalin je ritualno odigravala život, koketirajući sa realnošću i intimom, provocirajući publiku na svojevsrnu intervenciju. Priželjkujući interaktivan pristup, te očekujuću da neko iz publike pocepa pavaran i time probije u sferu ženskog prostora. U jednom trenutku otišla je korak dalje, te cigaretom napravila rupu na paravanu, i tim gestom još više rasplamsala radoznalost okupljenih. Kada je napokon prostor postao vidljiv svim okupljenima izvela je performans uz pomoć stakla, praveći različite grimase, te ritualno odigravajući različite ženske uloge – od tradicionalnih domaćice i majke pa do uloge striptizete.
Član je mađarske unije pisaca, mađarske beletrističke asocijacije, asocijacije mađarskih kreativnih umetnica i mađarskog Pen kluba. Njena mala ženska borba je imala odjeka, Katalin Ladik je dobila potvrdu svog stvaralaštva i angažmana za života kroz brojne nagrade i priznanja od kojih je svakako najznačajnija “Lenon Ono nagrada za mir” (Lennon Ono Grant for Peace), 2016. godine. , uručena za sva dostignuća puna kreativnosti, vere i nade za neki bolji svet.
