Gde prestaje ljubav, a počinje bes? Zašto smo toliko nemoćni pred sobom da svoje nezadovoljstvo pokazujemo tako što ćemo dići ruku na slabijeg od sebe? Šta se dešava sa ženama koje trpe nasilje, a sada su, odlukom države koja se bori protiv zarazne bolesti, zaključane policijskim časom u četiri zida sa nasilnikom? Zašto mediji o tome malo govore i ko se bavi ovim problemom?
Nema sumnje da je nasilje nad ženama za vreme izolacije možda i jedno od najbitnijih tema ovih dana. Zato smo se potrudili da pronađemo odgovore, i na ovu temu pričali sa psihološkinjom Ivanom Perić, koja je koordinatorka i aktivna članica udruženja „SOS ženskog centra”.
- Da li je povećan broj poziva vašem centru otkako je počelo vandredno stanje?
Mogu reći da se dešava upravo ono što je izvor mog najvećeg straha ovih dana, a to je da je broj poziva u opadanju. Slična situacija se dešava i u Britaniji iako je, paradoksalno, nasilje u porastu. Bojim se da će mnoge žene preživljavati nasilje ne samo u izolaciji, već i u tišini.
Mi smo počele da pružamo podršku od početka vanrednog stanja putem mobilnog telefona, i uvele smo dodatni broj i proširile dežurstva subotom. Uvele smo Skajp adresu preko koje korisnice takođe mogu da nam se obrate za podršku, a mejl nam je otvoren 24 sata. Prosledile smo informacije o promenjenom načinu rada medijima i objavile na društvenim mrežama. Uprkos svemu tome, čini mi se da ne uspevamo da dopremo do svih žena kojima je to potrebno. Takođe, jedan od razloga je što žene u izolaciji ne mogu da izdvoje vreme i prostor na kome se mogu osećati sigurno i bezbedno kako bi mogle da pričaju.
- Nazire se kraj vandrednog stanja i karantina. Recite nam, da li to donosi olakšanje žrtvama ili pak nasilje može da eskalira još više?
Nažalost, ja očekujem porast nasilja i nakon okončanja vanrednog stanja, zato što će i dalje biti dosta stresogenih uslova i faktora. Neki od njih su potencijalna ekonomska kriza, ponovno vraćanje normalnim tokovima života, potencijalni gubitak ili promena posla i drugi faktori koji mogu biti „okidači“ za narastanje tenzije i akutno nasilje. Naravno, to nikako ne može biti opravdanje za nasilje, već su to riziko faktori koji vode upravo porastu nasilja.
Verujte u to da niste krivi za tuđe ponašanje i da niste izazvali ili isprovocirali nasilne reakcije. I u vanrednim okolnostima, nasilje treba biti prijavljeno, a vi ne možete iz cele situacije izaći sami. Ako nemate kapaciteta ili prostora da to učinite sami zamolite osobu od poverenja da to učini umesto vas.
- Da li postoje slučajevi gde se sada, za vreme ovog stanja, nasilje po prvi put javlja u porodici?
Sigurno da. U psihologiji mi govorimo da je nasilje ekstremni oblik pasivnog ponašanja. To znači da se ono javlja kao mehanizam otpisivanja sebe, svojih sposobnosti i svoje odgovornosti, i kao neadekvatan način uspostavljanja kontrole nad situacijom. U okolnostima u kojima nemamo kontrolu nad svojim životom, moguće je da će se nasilje javiti kao nefunkcionalan mehanizam prevladavanja. Ponoviću da to ne sme da se shvati kao opravdanje za nasilje, već da razumemo da postoje faktori koji pogoduju pojavi nasilnih oblika ponašanja.
Drugo, članovi porodice su usmereni jedni na druge, sužen im je lični prostor. Osećaju se zatvoreno u doba izolacije i sve to pogoduje da od uobičajnih rasprava može narastati tenzija koja onda vodi ka nasilju. Rekla bih da i deca i mladi mogu da budu u većem stepenu izloženi nasilju, naročito u porodicama gde već postoje maladaptivni mehanizmi prevladavanja stresnih situacija, kao što je zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci.
- Da li tokom vandrednog stanja postoje uslovi da se izdaju hitne mere zabrane prilaska od strane policije?
Apsolutno da. Policija izlazi na teren na svaku prijavu nasilja, jer ih na to obavezuju zakoni, a naročito Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Proverila sam na početku vanrednog stanja i dobila povratnu informaciju da rade neometano. Takođe, sudski procesi za nasilje u porodici se ne odlažu, što je takođe važna informacija. Kako očekujem porast akutnog nasilja, policija sada može postati prva karika kojoj se korisnice obraćaju kada je u pitanju nasilje. U akutnom nasilju, rizik za bezbednost je visok i potrebno je brzo delovanje.
Mi redovno procenjujemo rizik za naše korisnice i kada procenimo porast rizika, motivišemo ih da prijave nasilje i nudimo usluge posredovanja da mi to učinimo u njihovo ime, da budemo podrška i osoba od poverenja. Mogu reći da imam dobru saradnju sa policijom i da ozbiljno uzimaju u obzir kada ih Udruženje za podršku ženama pozove da prijavi nasilje.
Moja poruka sada i jeste da pozovem građane i građanke da prijave nasilje ako imaju saznanja o tome. Nasilje se anonimno može prijaviti.
- Šta preporučujete ženama da rade ako dođe do nasilja? Da li je bežanje dozvoljeno u situaciji u kojoj se trenutno nalazimo i gde da pobegnu, kome da se obrate?
Kao konsultantkinja, istakla bih da je bezbednost prioritet. Ako bezbednost zahteva kršenje policijskog časa, onda je to kršenje opravdano. Verujem da će policija na terenu pokazati razumevanje u takvoj situaciji i da bi bili dužni da postupe po zakonu kada je reč o zaštiti od nasilja. Isto tako, ako žena istrči iz doma bežeći od akutnog nasilja i spašavajući svoj život (ili život svoje dece), može u tom momentu pozvati policju i obavestiti ih šta se dogodilo.
Osigurajte da kod sebe uvek imate dokumenta, telefon, novac ukoliko je moguće, osnovnu garderobu za vas i decu, ako bude potrebno da hitno napustite situaciju koja ozbiljno ugrožava vaš život i život dece.
Apelujem da se prijavi nasilje, upravo zato što su faktori rizika od nasilja izraženi u ovom periodu, kao što su izolacija, suženje ličnog prostora, fizička blizina, finansijski problemi, zloupotrena alkohola, učestalo osećanje frustracije, agresivnosti i besa.
- Da li ste čuli za slučaj 27-ogodišnje Lorene, doktorke iz Italije, koju je partner pretukao i zadavio, misleći da mu je ona prenela korona virus? Šta mislite, kojim merama bi država mogla da zaštiti naše doktorke da ne dožive sličnu ili istu situaciju, s obzirom na veliki broj medicinskih radnica u našim ustanovama? Da li im odrediti poseban smeštaj, udaljen od njihovih porodica, uvesti razgovore sa psiholozima ili nešto slično?
Nisam čula za taj slučaj, ali me ovo asocira na tekst Svetske zdravstvene organizacije gde su mapirali kao potencijalne rizike i nove strategije počinilaca nasilja u zastrašivanju i kontroli, kao što je optuživanje partnerki da su inficirane, pretnje da će ih prinudno odvesti na testiranje ili namerno govoriti da su inficirane, čak i ako nisu, ograničavanje sredstava za higijenu, hranu i druge osnovne potrebe, optuživanje da ne vode dovoljno računa o higijeni i slično.
Veoma je dobro pitanje kako zaštiti žene u zdravstvu od porodičnog nasilja. Mislim da je psihološka podrška dosta važna u ovom momentu. Nisam sigurna za poseban smeštaj, jer to me opet asocira na dodatnu izolaciju, a partneri kada su nasilni mogu proganjati žrtvu, što opet nju dovodi u rizik. Bilo bi adekvatnije pratiti počinioce, ali mi još uvek nemamo razvijene takve mere.
U Španiji je pokrenuta akcija „maska 19“ gde se žene tom šifrom mogu obratiti zaposlenima u apoteci, koji onda nasilje mogu prijaviti policiji. To je primer dobre prakse koji, takođe, treba razmotriti i u našoj zemlji.
- Koliko je, po vašem mišljenju, ovaj problem trenutno zastupljen u medijima?
Zadovoljna sam saradnjom sa lokalnim medijima, ali mislim da sama tema nije toliko zastupljena u medijima sa nacionalnom frekvencijom. To bi nam u ovom momentu dosta pomoglo za distribuiranje informacije o dostupnim servisima podrške i kanalima rada tokom vanrednih mera.
Mreža žena protiv nasilja je na početku vanrednog stanja objavila spisak dostupnih brojeva Nevladinih organizacija koje pružaju podršku u situaciji porodičnog nasilja i taj spisak se nalazi na sajtu Ministarstva pravde.
Volela bih da pohvalim inicijativu organizacije „Fenomena” iz Kraljeva, koja je pre četiri nedelje okupila pet organizacija sa teritorije Srbije da zajednički delujemo u ovim okolnostima. Naš je cilj da uspostavimo usluge 24/7 u onoj meri koliko je to moguće.
Svaka organizacija daje svoj doprinos specijalizovanim uslugama. Udruženje „Osvit” (Niš) i „SOS Vranje” imaju razvijenu SOS liniju za podršku ženama na srpskom i na romskom jeziku. Ona je licencirana i dostupna 24/7. „Fenomena” ima komunikaciju putem SOS četa, koji je takođe dostupan 24/7.
„Oaza Sigurnosti” (Kragujevac) u ovom modelu zajedničkog delovanja, pruža pravnu podršku, dok „SOS ženski centar” (Novi Sad) pruža onlajn psihološku podršku putem Skype-a, Zoom-a, instant chat-a i mejla.
Psihološka podrška se u ovom kontekstu odnosi, pre svega, na psihološke intervencije u krizi, tako da nam je u cilju da brzo procenimo rizik i napravimo bezbednosni plan sa korisnicom. Deo aktivnosti je i redovno praćenje i izveštavanje o nasilju u porodici tokom pandemije. Cilj nam je i da uključimo medije, pa je ovo sjajna prilika da prenesemo informacije o načinu zajedničkog delovanja tokom pandemije. Naše aktivnosti usmerene su na korisnice na teritoriji cele Srbije, a i šire. Nije retko da nam se obraćaju za podršku i žene iz inostranstva, a u poslednje vreme, „SOS ženski centar” beleži dva poziva sa teritorije Kosova.
Dok naše žene u Sigurnim kućama šiju zaštitne maske i doniraju ih ljudima koji su najviše izloženi virusu, poznate svetske javne ličnosti doniraju novac za žrtve nasilja. Naime, popularna pevačica Rijana donirala je preko dva miliona dolara za borbu protiv nasilja u porodicama, koje je u Americi povećano usled pandemije korona virusa. Ona je, zajedno sa generalnim direktorom Tvitera Džekom Dorsijem, novac donirala u fond losanđeleskog gradonačelnika. Prikupljen novac namenjen je centrima za pružanje podrške, skloništa, obroke i savetovanja porodica koje proživljavaju nasilje tokom pandemije virusa u Los Anđelesu.
To je izuzetno dobar primer za sve javne i uticajne ličnosti u našoj zemlji koje hoće da pomognu i na ovaj način doniraju svoj novac tamo gde je trenutno izuzetno potreban.
