Da li ste znali da su, pre dolaska Talibana na vlast, 70% svih profesora i 40% svih doktora u Avganistanu, činile žene? One su bile lekari, sudije, članovi parlamenta i ono što je najvažnije - punopravni građani svoje zemlje.
Danas, nakon što je Kabul ponovo pao u ruke Talibana, nakon što su američke trupe i zvanično izašle iz Avganistana, sudbina svake žene postala je neizvesna. Dok se čeka naredni potez, sećanja na njihovu prošlu vladavinu unose nemir i strah u duše ostavljenih. Za svoj život najviše strahuju žene i deca. Međutim, nije uvek bilo tako.
Žene i njihova emancipacija
Ako pogledamo istoriju Avganistana, žene su oduvek bile veoma poštovane. Primer za to je kraljica Gavar Šad koja je sa svog trona u Heratu vladala celim carstvom. Upravljala je teritorijom koja se prostirala od reke Tibar pa sve do Kine. Sa druge strane, njen suprug Šah Ruk nije imao moć. Nadživela ga je i vladala još deset dugih godina posle njegove smrti.
Nakon što je stekao nezavisnost 1919. godine, Avganistan je naglo krenuo da se modernizuje. Tadašnji kralj Amanulah i kraljica Soraja oslobodili su žene obaveze da moraju biti pokrivene velom da bi hodale parkom. Nakon ovoga, usledile su još neke promene. Ropstvo je ukinuto 1920. godine i žene više nisu imale status konkubina. Naredne godine, kraljica Soraja je osnovala prvi ženski magazin ,,Iršadi Nisvan" (Irshadi Niswan) - vodić za žene. Kralj je osnovao i društvo za zaštitu žena ,,Anjuman-e-Himajat-e-Nisvan” (Anjuman-e-Himayat-e-Niswan), ne bi li promovisao njihovu emancipaciju. Njegova sestra Kubra se nalazila na čelu ove organizacije. Amanulah je uveo i brojne reforme, poput jednakog obrazovanja za oba pola i pravo da žene same biraju svog bračnog partnera. Možda njegov najambiociozniji projekat jeste program za školovanje avganistanstkih studenata u inostranstvu.
Statutom iz 1931. godine svi građani, bez obzira na pol, proglašeni su jednakim pred zakonom Avganistana. Međutim, Luis Dupre, američki arheolog i antropolog, stručnjak za avganistantsku kulturu i istoriju, smatra da takva ravnopravnost u praksi nikada nije postojala.
Svaka mala pobeda za žene, koje je izvoljevana tokom vladavine Amanulaha, pala je u vodu 1929. godine, kada je Habibulah proglasio sebe kraljem. Međutim, nakon nepunih pet godina Mohamed Zahir preuzima vlast. Po dolasku na vlast, Zahir je osnovao odvojene škole za dečake i devojčice. Za vreme njegove vladavine, žene su prvi put primljene na državni univeritet u Kabulu, davne 1959. godine.
Mnogo važnija ličnost i borac za ženska prava, bio je Zahirov premijer Mohamed Daoud koji je 1959. godine vodio pokret za oslobođenja žena od pokrivanja. Iste godine ukinuo je obavezu nošenja burke. Ovo je bio veliki korak ka emancipaciji žena u Avganistanu.
U periodu između 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, žene su se nalazile na vodećim pozicijama u organizacijama, firmama ali i u vladi kao ministri. Ovo im je zakonom obezbeđeno i ustavom iz 1964. godine. Tokom 1970-ih godina, nije bilo neretko videti žene bez hidžaba na ulici u odeći kakvoj su nosile njihove vršnjakinje na zapadu. Neke žene su tada usvojile zapadnjački način oblačenja. Međutim, Daoud-ovo zalaganje za žene ovde ne staje. 1973. godine, kada je i zvanično postao predsednik, zabranio je dečje brakove i ustanovio takozvani ,,porodčni sud” sa ženskim sudijom na čelu.
Nažalost, ova slika Kabula i drugih razvijenih gradova nije važila za ruralne i nerazvijene delove zemlje, gde je put žena i devojčica do obrazovanja bio mnogo teži. Iako su prisilni i dečji brakovi bili zabranjeni, u nekim delovima zemlje i dalje su bili sveopšte prisutni. Osim toga, žene se u višim strukturama društva nisu mnogo pitale. One su postale vidljive, ali njihov glas sam po sebi nije bio izjednačen sa glasom njihovog oca, supruga, ili drugog muškog člana porodice. Nakon ovoga, slede godine i godine građanskog rata i posle toga prva vladavina Talibana.
Žene 1990-ih godina
Kada su Talibani prvi put osvojili Avganistan, obećali su da će se boriti protiv korupcije i poboljšati bezbednost građana, suočeni sa posledicama dugogodišnjeg destruktivnog rata. Talibani su se kao i danas zalagali za uvođenje Šerijata - strogog islamskog zakona. Kada su došli na vlast sredinom 1990-ih, uveli su stroge islamske kazne - poput kamenovanja i bičevanja ili javnih pogubljena osuđenih ubica i preljubnika. Kazna za krađu je bila odsecanje udova. Od muškaraca se zahtevalo da puštaju bradu, a žene su morale da nose burku, veo koji pokriva lice i telo.
Talibani su zabranili televiziju, muziku i bioskop i nisu odobravali školovanje devojčica starijih od deset godina. Žene su mogle da izađu samo u pratnji supruga ili muškog rođaka. Izuzetak od ovog pravila nije predstavljao ni odlazak do bolnice. Ovako je bilo nekada, te se prirodno nameće pitanje šta će sada biti.
U jednom od obraćanja čoveka koji je zadužen za odnose sa javnošću i talibana, izjavio je da će žene koje poštuju islamske zakone, moći da rade u skladu sa šerijatom - ,,Mi ćemo biti srećni i one će biti srećne”. Međutim novinarka i voditeljka Šabnam Kan Davran, nije uspela da pristupi zgradi u kojoj radi. Kako navodi, ona je na sebi imala veo i pokazala je ličnu kartu kada su joj rekli da ode kući. Istakla je da su njene muške kolege uspele da uđu u zgradu.
Kadija Amin je još jedna voditeljka kojoj su talibani zabranili da radi. Stoga nije iznenađujuć podatak da je organizacija ženskih novinara CFWIJ primila preko 2500 hiljade aplikacija od žena koje su novinari ili borci za ljudska prava. Sve aplikacije su pisane u cilju dobijanja pomoći ili i azila. U avgustu ove godine američke snage su deportovale (neke i bez pristanka) 10 novinara.
Od 250 poslaničkih mesta u avganinskom parlamentu, 27 odsto je rezervisano za žene. Trenutno ima 69 poslanica (makar je ih bilo pre Talibana). Međutim, talibani nemaju žene u svojoj hijerarhiji. Najnovije njihovo saopštenje jeste da će moći da ostanu u parlamentu, ali bez mogućnosti da budu ministarke.
Za žene koje rade u zdrastvu situacija je malo drugačija. Ginekološkinja koja drži privatnu kliniku i radi u bolnici u Kabulu rekla je za BBC da je njen profesionalni život sada narušen političkim previranjem. Dodajući: ,,Došla sam na posao posle tri dana. Situacija je normalna”. Ova lekarka je želela da ostane anonimna. Takođe je dodala da su talibani saopštili da lekarke mogu da nastave da rade u bolnici i na svojim privatnim klinikama. Dodala je da u nekim mestima talibani aktivno traže od žena da se vrate na posao. Međutim, priznala je da se mnoge žene i dalje plaše da se vrate na posao.
Jedna od poslednjih informacija jeste da će devojčicama i devojkama biti omogućeno da pohađaju univerzitete i škole ali prema islamskim pravilima. To podrazumeva da će morati da postoje odvojene isključivo ženske škole, da im predaju samo ženski nastavnici i da se ne susreću sa muškarcima u celoj zgradi. Ovo se dodatno komplikuje ako uzmemo podatke i vidimo da je manje od 20% svih škola u Avganistanu takvo da ih pohađaju samo devojčice. Pored toga, samo tri trećine svih učitalja su žene, dok na univerzitetima postoje samo muški profesori iz nekih predmeta.
Na putu ostvarenja ovog plana stoje brojne prepreke. Sa jedne strane problem su resursi koji su potrebni za realizaciju, a koji daleko premašuju ono što Avganistan, kao zemlja pogođena brojnim ratovima može da obezbedi. Sa druge, u pitanju su pravila koja potiču iz religije. Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja tviterom kruži slika na kojoj se vidi kako devojke slušaju predavanje u istoj prostoriji sa muškarcima, odvojene zavesom.
Da li je ovo taj tračak nade, koji označavu slobodu žena da se obrazuju, ili je u pitanju samo lepa i lažna fasada koja stoji zbog pritiska međunarodne zajednice, ostaje da vidimo.
