Ema Votson: feministička princeza, čarobnica i ratnica
devianart by RafaelGiovannini

Prvi put kada ste je ugledali na filmu, bila je mala pametnica Hermiona, koja se nametala samo kada treba da se suprotstavi nepravdi, ispravi grešku u čaroliji koju je njen prijatelj Hari neuspešno izveo ili ukaže da Ron nije dovoljno dobro naučio gradivo. Poslednji put ste je na filmu primetili u ulozi Bel, koja kao i Hermiona voli da čita, uči i saznaje, ali za razliku od nje, nema dovoljno podsticajnu sredinu da se razvija, pa svoj izazov i avanturu pronalazi zaljubljujući se u zver, koju dobrotom i ljubavlju uspeva da pretvori u šarmantnog princa. U međuvremenu, Ema je bila feministička aktivistkinja.


Ema Votson je rođena 1990. godine u Parizu, a nakon razvoda roditelja, seli se sa bratom u London. Od desete godine se našla u Hari Poter filmskoj ekipi, prošavši osam audicija na preporuku svog profesora glume kod koga je bila angažovana na predstavama, čiji su producenti bili deca, polaznici časova glume. Igrajući Hermionu Grejndžer, počela je da se formira u feministkinju. Lik koji je tumačila je slika i prilika moćne ženske figure, koja uspeva u svetu u kom se od muškarca očekuje više.


Decenija igranja u serijalu filmova koji su obeležili vek, Emi nažalost nije donela zapaženije uloge dugo nakon što je veliki angažman završen. Međutim, umesto da juri još slave i još novca, Ema se opredelila da se posveti višim ciljevima i na konstruktivan način iskoristi svoj ugled, pre svega kod omladine, na koju je mogla i želela da deluje vaspitno.


devianart by NoMercy68
devianart by NoMercy68

Postala je ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija, pa tako dobila dodatni prostor i podsticaj da se zalaže za ostvarenje prava na rodnu ravnopravnost. Ema je status ambasadora dobre volje UN-a stekla 2014. godine kada je održala i veoma zapažen govor na temu koja joj je važna, a pritom izazvala mnoge neistomišljenike, te počela da dobija pretnje. Jačinu karaktera je pokazala kada, uprkos ružnim rečima, kojima joj je ugrožena bezbednost, ipak nije odustala od svog cilja.


Tokom svog govora 2014. godine istakla je da shvata da mnogim ljudima reč feminizam para uši i da ne vole kada drugi sebe nazivaju feministima. Uprkos tome, pozvala je sve ljude da razmisle o onome što se krije iza samog pojma, koji je mogao biti označen bilo kojim drugim terminom.


 „Nijedna zemlja na svetu ne može da se pohvali time da je dostigla ideal rodne ravnopravnosti. Smatram to ljudskim pravom, a zapravo sam privilegovana. Moj život je privilegija jer me roditelji nisu voleli manje zbog toga što sam devojčica. Moji mentori nisu smatrali da neću uspeti mnogo da postignem, jer bih mogla da rodim dete jednog dana. Svi ti ljudi, koji su mi pomogli da budem ono što jesam danas, su feministi. Ako vam i dalje smeta ta reč, treba da znate da nije važna, bitne su ideja i ambicija koje se kriju iza njenog značenja.“, rekla je Ema.


Osvrnuvši se na period svog odrastanja i okolnosti u kojima se našla, iznela je lične razloge zbog kojih je osetila potrebu da se posveti borbi za rodnu ravnopravnost.


 „Kada sam imala osam godina, zbunjivalo me je što su me nazivali zahtevnom jer sam želela da budem rediteljka predstava koje smo izvodili za naše roditelje. Bila sam zatečena kada sam kao četrnaestogodišnjakinja u medijima predstavljana kao seksualni objekat. Potom su moje drugarice u petnaestoj godini napuštale sportske timove, jer nisu želele da deluju mišićavo. Sa osamnaest godina sam videla da su moji muški prijatelji sputani da iskažu svoja osećanja. Zbog svega, odlučila sam da postanem feministkinja.”

 

photopin.com
photopin.com

Prilikom istog govora, pozvala je muškarce da se priključe njenom, tada novoosnovanom pokretu „HeForShe”, koji i danas postoji, a osnovan je sa idejom da se muškarci aktivno uključe u širenje feminističkih ideala, ne bi li se osnaživanje žena za ravnopravan položaj u društvu dodatno propagiralo.


Ema je istakla da je važno da muškarci žene posmatraju kao sebi ravne da bi se vremenom to razmišljanje ustalilo u društvenoj zajednici i da bismo ubrzali proces stvaranja društva bez rodnih predrasuda.


 „Uloga mog oca kao roditelja je bila manje cenjena u društvu, iako mi je njegovo prisustvo tokom detinjstva bilo jednako potrebno kao i majčino. Mladi muškarci pate od psihičkih poremećaja, a ne žele da zatraže pomoć iz straha da ih to ne učini manje muškarcima u očima drugih. Mnogi ranjivi i nesigurni muškarci su takvi postali pod uticajem poremećene slike onoga što bi trebalo da čini „muški” kriterijum za uspeh. Ni muškarci ne uživaju povlastice rodne ravnopravnosti.”


Ema je dala svoj doprinos i što se tiče ostvarivanja jednakog prava na obrazovanje muškaraca i žena, pre svega na podneblju afričkog kontinenta, kao i sprečavanja zasnivanja bračne zajednice sa maloletnim ženskim licima u Africi.


wikipedia (foto: Ilona Higgins)
wikipedia (foto: Ilona Higgins)

Tokom 2016. godine posećuje zemlje u kojima je ovaj problem prioritetan za rešavanje, a tokom govora o važnosti ovih vrsta akcija, osvrće se na važnost obrazovanja i obrazovnih ustanova iz svoje perspektive, kao bivšeg studenta Univerziteta Braun, na kom je diplomirala englesku književnost.


„Braun mi je pružio iskustva i ideje koje sam ugradila u socijalne interakcije, u radno okruženje, u svoje životne filozofije, u sve aspekte života. Moje univerzitetsko iskustvo je oblikovalo ono što ja jesam i to nije samo moj slučaj, tako je i drugim studentima. Međutim, šta ako je situacija drugačija? Šta ako nam univerzitetsko iskustvo ukazuje da ne pripadamo tu, među liderima? Šta ako na Univerzitetu uvidimo da žene mogu da uče, ali ne i da vode seminar? Univerzitetsko iskustvo mora poslužiti ženama da shvate da je njihova pamet cenjena i ne samo to, već i da pripadaju univerzitetskom rukovodstvu.”


Ema je izazvala buru i neslaganja, čak i među samim feministima kada je za prestižni američki časopis Vanity Fair pozirala u veoma oskudnoj odeći, koja jedva da je pokrivala grudi. Fotografije su vrlo elegantne i senzualne, ali se u feminističkim krugovima povela rasprava o tome da li je primereno da poštovalac ideologije feminizma i aktivista, koji je pri tom ženskog roda, pokazuje svoje telo širokoj javnosti i izlaže ga objektivizaciji u društvu.


Na takva pitanja, Ema je imala jasan odgovor: „Kada se govori o feminizmu, reč je o davanju ženama mogućnosti izbora. Feminizam nije štap pomoću kog bi trebalo tući druge žene. Reč je o slobodi, oslobađanju i jednakosti. Zaista ne shvatam šta moje grudi imaju s tim.“

 
Beauty and the Beast (2017) (outnow.ch)
Beauty and the Beast (2017) (outnow.ch)

Interesantno je i da je Ema pokrenula feministički čitalački klub radi emancipacije žena o pitanjima koje se tiču rodne ravnopravnosti, a kao deo njene ljubavi prema književnosti, često sprovodi akciju ostavljanja svojih omiljenih knjiga po metro stanicama svetskih metropola.


 Ema Votson ima samo dvadeset osam godina, a toliko toga je već uradila kada je u pitanju borba za ženska prava. Ostaje da čekamo i vidimo koji su joj dalji planovi i unapred im se radujemo!