Jednog ranog jutra u septembru 1975. godine, jedna 46-godišnjakinja se užurbano spremala za prvi radni dan na najnovijem poslu. Skuvala je jaje, ispratila sina tinejdžera u školu, obukla jednostavnu sivu haljinu na kopčanje, pa uhvatila taksi ispred stana na Petoj aveniji i uputila se ka centru Menhetna.
Kad je taksi stigao na odredište u Aveniji Medison, nastala je pometnja. Novinari i fotografi iz celog grada sjatili su se oko ulaza u poslovnu zgradu, nastojeći da zauzmu što bolji položaj za posmatranje, a oko njih se okupila radoznala gomila. Žena je mirno izašla iz taksija i ušla u zgradu, sedište njujorške filijale izdavačke kuće „Viking Pres“ (Viking Press).
Tako je Žaklina Kenedi Onazis započela prvi radni dan na novom poslu. Pre toga, poslednji put je bila zaposlena davne 1953. godine, kada je kao neudata devojka radila kao „snimatelj-reporter“ za Vašington Tajms-Herald, u vreme kada je tek počela da se zabavlja sa izvesnim razbarušenim kongresmenom iz Masačutsesa.
„Bio je to pravi cirkus, naravno, zbog toga što je bila toliko slavna. Dešavale su se pretnje bombom, bili su tu pripadnici bezbednosnih službi, pa novinari prerušeni u kurire“, Tomas Ginzberg, predsednik izdavačke kuće „Viking“, opisuje Žaklinin prvi dan na poslu u intervjuu za biografiju „Kraljica Amerike: život Žakline Kenedi Onazis“ autorke Sare Bredford.
Iako su mediji prenosili da je Džeki radila na mestu urednika tokom sedme i osme decenije XX veka i početkom devedesetih, njena posvećenost izdavaštvu i knjigama nije toliko poznata. Otkupila je skoro stotinu knjiga, kako beletristike tako i dokumentarne književnosti. Radila je kao urednica sve do svoje smrti, a čak je sarađivala sa piscima, čitala rukopise i slala im predloge dok je bila na lečenju od raka u poodmakloj fazi.
Stiv Rubin, predsednik izdavačke kuće „Dabldej“, drugog Žaklininog radnog mesta, napisao je sledeće: „Držali smo se nepisanog pravila da niko iz 'Dabldeja' ne govori o Džeki u javnosti. Taj stav je potekao iz želje da je zaštitimo, ali druga strana medalje je da zbog toga malo ko zna koliko je bila talentovana i posvećena zanimanju koje je odabrala“.
Početak nove karijere nije bio lak i obe strane su morale da se prilagođavaju. Nije lako kad najslavnija žena na svetu uđe u posao od koga, uprkos prestižu, književnim večerima, zabavama, plaćenim troškovima i dugim godišnjim odmorima, urednik ipak ne može da se obogati.
Žaklinin život nakon Bele kuće poslednjih godina ponovo je u žiži javnosti zahvaljujući filmu „Džeki“, u kome Natali Portman tumači Žaklinu u periodu prvih nekoliko godina nakon smrti Džona Kenedija, kao i seriji „Kenedijevi posle Kamelota“, sa Kejti Holms u glavnoj ulozi. Doživljaji urednice Džeki ne bi mogli da se pretoče u tako dramatične filmske scene – a tako bi njoj bez sumnje bilo po volji.
Džeki se preselila na Menhetn, zajedno sa decom Džonom Juniorom i Karolinom Kenedi, nakon smrti svog drugog muža, grčkog tajkuna Aristotela Onazisa. Taj brak je bio kontroverzan od trenutka kad je vest o njemu dospela u javnost.
„Amerika je izgubila svoju sveticu“, glasio je jedan žalostiv novinski naslov. Bostonski kardinal Ričard Kušing, Žaklinin mentor, osetio se prinuđenim da se obrati javnosti, izrazivši neslaganje sa onima koji su ga preklinjali da spreči venčanje.
Raširile su se razne glasine, koje su nanele trajnu štetu Žaklininoj reputaciji. Najveći trač bio je da je njen dever Ted Kenedi pregovarao sa Onazisom, čija imovina je iznosila oko 500 miliona dolara i ubedio ga da ogromne sume budu isplaćene Džeki, kako za njegovog života, tako i posle. To nije bilo tačno.
„Gledajući činjenice, Ted Kenedi nije uputio nikakve novčane zahteve Aristotelu, niti je sklopio bilo kakav finansijski dogovor sa njim“, piše Donald Spoto u biografiji „Život Žakline Buvije Kenedi Onazis“.
Po svemu sudeći, brak nije bio veoma uspešan. Supružnici nisu imali mnogo zajedničkih interesovanja. Onazis je bio skrhan pogibijom sina u avionskoj nesreći godine 1973.
Kad je Onazis preminuo od oboljenja pluća, Džeki se nalazila u Njujorku, što takođe nije prošlo nezapaženo. Bogatstvo je nasledila Kristina Onazis, njegova kći iz prvog braka, koja se takođe nagodila sa Džeki za najmanje 10 miliona.
U novom domu na Petoj aveniji, Džeki se posvetila deci. Kad je Karolina otišla u London na studije, a Džon počeo da pohađa prestižnu srednju školu, prijatelji su primetili da postaje melanholična i nemirna. Nije joj bilo lako da se nosi sa neprestanom pažnjom javnosti.
„Slava, koju nije ni razumela ni podsticala, predstavljala je neprekidnu smetnju za Džeki, a javnost je posmatrala njen život kao društvenu svojinu.“
„Na čaju sa prijateljicom Leticijom Boldridž, nekadašnjom sekretaricom u Beloj kući, Džeki joj se poverila da ne zna šta će dalje. Boldridžova je predložila izdavaštvo, uveravajući Džeki da je to pravi izbor za njenu energiju i pamet“, piše Greg Lorens u knjizi „Urednica Džeki: književni život Žakline Kenedi Onazis“.
Na primedbu da ne zna kako da otpočne karijeru u izdavaštvu, Boldridžova je odgovorila: „Pa, već poznaješ Tomija Ginzberga [predsednika izdavačke kuće 'Viking pres'], zašto ne popričaš s njim?“
Ginzberg jeste bio Žaklinin poznanik – pohađao je Jejl zajedno sa njenim polubratom Hjuom D. Okenklosom – ali Džeki je oklevala da započne razgovor o poslu. Još jedan stari prijatelj, pisac Džimi Breslin, podsticao ju je da se odvaži na taj korak rekavši: „Budi urednica. Šta bi drugo radila, išla na premijere do kraja života?“
Ginzberg je rekao: „Nisi baš spremna za mesto urednika. Iako imaš talenta i sposobnosti, ipak ti nedostaje iskustvo i obuka. Mislim da bi bila vrlo nezadovoljna radom u izdavačkoj kući pod takvim uslovima, jer bi to stvorilo atmosferu nadmetanja sa drugim urednicima. Ipak, možeš da radiš nešto malo drukčije – da budeš urednik-konsultant“.
Džeki se složila. Početna plata: 200 dolara nedeljno.
Kao strastvena čitateljka od ranog detinjstva (čitala je Čehova u uzrastu od šest godina), Džeki je ipak imala izvesno radno iskustvo. Bila je nadarena za pisanje – njena majka je očekivala da će kad-tad napisati roman.
U studentskim danima, napisala je seriju eseja koji su osvojili nagradu magazina „Vog“. Dok je živela u Beloj kući, učestvovala je u produkciji knjige o restauriranju ovog objekta, čak je izabrala i font za tu knjigu. Kasnije, na molbu Teda Sorensena, pisca koji je Kenediju pisao govore, pročitala je radnu verziju njegove knjige o predsedniku i davala predloge, prepravljala rečenice tako da budu jasnije, pa čak i ispravljala greške u kucanju.
Džeki se bacila na posao. Nove kolege uskoro su se navikle na prizor nekadašnje prve dame koja se javlja na telefon, čeka na red da koristi mašinu za fotokopiranje, sprema sebi kafu ili puši cigaretu dok pregleda i sortira pristiglu poštu. Oni koji su sarađivali sa Žaklinom, u 19 godina njenog rada na mestu urednika, slažu se da je htela da se odnose prema njoj isto kao prema svima u kompaniji.
Izbor knjiga koje je otkupila za „Viking pres“ odražava zanimanje za istoriju, umetnost i kulturu. Prva knjiga je bila „Setite se dama“, napisana povodom izložbe 200. godišnjice američke nezavisnosti, o ulozi žene u Americi u 18. veku. Usledila je ilustrovana monografija „U ruskom stilu“, o odeći i predmetima iz carske Rusije, u saradnji sa Dajanom Vrilend.
Nakon kontroverzne odluke „Viking Presa“ da objavi roman Džefrija Arčera „Da li da kažemo predsedniku?“, koja opisuje fiktivni pokušaj atentata na Teda Kenedija, Džeki je dala otkaz i zaposlila se kao urednik-saradnik u izdavačkoj kući „Dabldej“.
Na novom radnom mestu, prisustvovala je sastancima uredničkog odbora. Očekivalo se da i ona iznese predloge i obrazloži zašto se zalaže za to da se neka knjiga otkupi. Džeki je sa žarom zastupala svoje stavove i hladne glave je prihvatala poraz kada su njene ideje bivale odbijene.
„Dabldej“ je imao komercijalnije zahteve. U skladu s tim, Džeki je provela četiri godine u natezanju sa neodlučnim Majklom Džeksonom. Iz toga se izrodila knjiga „Hod po Mesecu“ (Moonwalk), koja je prodata u 500.000 primeraka i našla se na samom vrhu liste bestselera „Njujork Tajmsa“ za 1988. godinu.
Podjednak uspeh je postigla i u saradnji sa balerinom Gelsi Kirkland, te su njeni memoari pod naslovom „Ples na mom grobu“ pobrali pohvale kritike i takođe dospeli na listu bestselera.
Džeki je verovala da je pisac prava zvezda knjige, te se istrajno držala u drugom planu. Čitaoci najčešće nisu ni sanjali da je nekadašnja prva dama SAD-a zaslužna za njihovo omiljeno štivo. Pisci su hvalili njenu pomoć i podršku, a naročito pisma, elegantno sročena i puna entuzijazma, kojima je davala predloge za izmene knjige, kao i njene ideje o dizajnu korica.
Retko je davala intervjue, ali jedanput je ispričala anegdotu koja govori o tome koliko je uživala u poslu:
„Sećam se da me je jednom neki taksista pitao: 'Gospođo, zar vi to idete na posao, a ne morate?' Odgovorila sam potvrdno. Okrenuo se i rekao 'To je sjajno!'“
Izvor: Town & Country
