Dve ratnice Gvozdenog puka

FOTO: Findmypast

Milunka Savić, koja je rođena u selu Koprivnica kod Raške, sa svojih dvadesetak godina, rešava da učestvuje u ratu. Seče kosu, preoblači se u muško odelo i odlazi u I Balkanski rat, kao dobrovoljac, pod imenom Milun Savić. Pošto je njen pravi indentitet otkriven još u Balkanskim ratovima, ona uzaludno, na početku I sveskog rata, čeka svoj vojni raspored. Ne dobivši ga, odlazi kod generala Stepe Stepanovića, koji je odbija, ali ona stiže i do načelnika Vrhovne komande Radomira Putnika, koji takođe pokušava da je pokoleba. Tiha, a uporna, ipak pobeđuje. Dobija raspored u Gvozdeni puk.

220px_Milunka_Savic.jpg

FOTO: Wikipedia

Pri povlačenju, koje započinje 1915. godine, biva teško ranjena. Tako ranjena, uz pomoć saboraca, prelazi Albaniju. Oporavlja se. Na Kajmakčalanu, kod Crne Reke, sama je zarobila dvadeset trojicu bugarskih vojnika. Ovaj odličan bombaš, nosilac je mnogih odlikovanja, a neka od njih su: Albanska Spomenica, dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, dva ordena francuske Legije časti 4. i 5. reda, ruskog Krsta Svetog Đorđa 4.reda, engleskog ordena Svetog Majkla i Svetog Đorđa 3.reda.

Po završetku Velikog rata, Milunka je dobila malo imanje u dobrovoljačkoj koloniji nedaleko od Novog Sada. Radila je u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolničarka, te u fabrici za šivenje vojnih uniformi, kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata, nova vlast joj dodeljuje penziju. Udala se početkom 20 - tih godina XX veka za Veljka Gligorovića, sa kojim je dobila kćerku Milenu. Brak je trajao kratko. Ubrzo je usvojila još tri ćerke: Višnju - Radmilu, Milku i Zorku.

Sama je othranila i odškolovala više od tridesetoro dece. Ćerka Milunkinog rođenog brata Milana, Dragica Nikolić, je opisuje kao autoritativnu i humanu. „Umela je da komanduje, ali i da voli. I bila je vrlo ponosna, nije htela nikog ništa da moli, a za druge, sve bi učinila“. Milunkini poštovaoci sa kojima se dopisivala posle rata, bili su: dr Arčibald Rajs, admiral Geprat, general Franše d’Epere. Umrla je 5. oktobra 1973. godine.

_veb_novinarstvo.gif

Rođena u Jorkširu, u Engleskoj, Flora Sends, koja tada ima 38 godina, saznaje da je počeo rat. Rešena je da u njemu učestvuje. Sama se dovozi svojim francuskim trkačkim automobilom do sedišta britanskog Crvenog krsta u Londonu. Kao bolničarka stiže u Srbiju, gde brine o ranjenima i bolesnima u Valjevskoj bolnici za vreme epidemije tifusa, kojeg je i sama preležala.

Novembra 1915. godine, Gvozdeni puk, u podnožju Babune, grčevito brani odstupnicu srpskoj vojsci, koja se povlači ka Albaniji. Flora smatra da je ovo zgodna prilika da ostvari svoju želju da se nametne kao vojnik. Floru, pukovnik Dimitrije Milić, kao i pukovnik Vasić, a zatim i kapetan O'Grejdi iz Britanske vojne misije, pokušavaju da odgovore od njene zamisli, no ona je uporna. Tako se obrela, ovog puta kao vojnik u Gvozdenom puku „Knjaz Mihailo“ Moravske divizije, u kome je već bila Milunka.

U bitkama 1916. godine kod Bitolja, Flora je zadobila teške rane od bugarske granate. Kratki period, koji je za vreme rata provela u Engleskoj, iskoristila je za prikupljanje pomoći srpskoj vojsci. Objavila je autobiografiju „Engleskinja, žena - narednik u srpskoj vojsci“. Odlikovana je Karađorđevom zvezdom sa mačevima. U aktivnoj službi, stigla je do čina poručnika, a u rezervi je unapređena do čina kapetana prve klase.

220px.jpg

FOTO: Wikipedia

Flora je zavolela Srbiju, te je posle rata ostala da živi u Beogradu. Udala se za ruskog emigranta Jurija Judeniča. Dobro je ovladala srpskim jezikom, a Srbiju smatrala svojom drugom domovinom.

Posle II svetskog rata, neumornog avanturističkog duha, odselila se sa teritorije Jugoslavije. Prilikom poslednje posete Beogradu, 1954. godine, za novine je izjavila: „Ja sam uvek bila na strani malih nacija i slabijih“. Umrla je 24. novembra 1956. godine u Engleskoj.

Ove dve ratnice živele su u vreme kada su se žene u svetu još uvek borile za svoja osnovna prava na obrazovanje i rad, kada im još nije bilo dozvoljeno ni pravo na glasanje. Različitog porekla, obrazovanja i senzibiliteta, obe su se borile za ono u šta veruju, onako kako su najbolje umele.

I danas se žene bore za svoje mesto pod suncem. Istraživanja govore da je žena sa jednakim obrazovanjem, ekvivalentnim radnim iskustvom, na istom radnom mestu, manje plaćena od svog muškog kolege. Žene su danas naučnici, hirurzi, vojnici... Sve što je ranije bilo nezamislivo. Probleme sagledavaju iz drugog ugla, što ponekad dovodi do inovativnih rešenja. Ne samo ženama, već svakome ko ima dovoljno hrabrosti i znanja, bez predrasuda, treba pružiti šansu. Tako svet, vođen novim idejama, napreduje. Sećanje na ove dve heroine neće izbledeti, ukoliko i sami hrabro sledimo njihov primer.


Marina voli da piše...