Ova velika žena potiče iz cincarske porodice, koja se u Šabac doselila iz Gospeša blizu Resena. Draga je osnovnu školu završila u Šapcu, a Višu žensku u Beogradu. Pošto je završila Licej, 1872. godine postala je prva Srpkinja koja je pohađala Medicinski fakultet u Cirihu. Njen put bio je vijugav, te je iz Ciriha pred sam kraj fakulteta i sticanja diplome doputovala nazad u Srbiju kako bi se pridružila srpskoj vojsci u službi bolničarke u jeku srpsko-turskog rata (1876-1878).
U ratu i bitkama učestvovala je rame uz rame sa muškarcima, te odlikovana činom poručnika, nakon bitke na Šumatovcu. Iako je buktao rat, ranjenika i krvi bilo je na sve strane, mladu Dragu nisu napuštale misli o feminizmu i ruskom nihilizmu, sa kojima se upoznala zahvaljujući ruskim studentkinjama u Cirihu. Od samog početka mučio ju je inferioran položaj žena i celim bićem je izgarala u ideji da ga promeni. To je kroz nekoliko godina postala njena misija.
Nakon rata vratila se u Cirih, gde je 1879. godine diplomirala sa temom „Prilog operativnoj terapiji fimbrioma materice“ i tako postala prva srpska lekarka. Puna ideala i početničkog entuzijazma, vratila se u Srbiju, sa željom i žarom da nađe posao u struci u državnim institucijama. Pored apliciranja za posao, uputila je i zvaničan dopis Ministarstvu unutrašnjih dela, u kome je tražila da joj izdaju licencu za rad na osnovu diplome sa ciriškog Univerziteta. Nekoliko puta joj je odbijen zahtev. Izgovori za diskriminaciju bivali su različiti, jedan od najapsurdnijih je taj da: ,,joj se ne može udovoljiti na zahtev jer žene ne služe vojsku“, što je u njenom slučaju bila potpuna besmislica pošto je imala i čin poručnika.
Draga Ljočić, međutim ništa nije prepuštala slučaju, zamolila je lično kraljicu Nataliju da sastavi komisiju koja će odobriti ili osporiti Draginu stručnost, te joj odobriti privatnu lekarsku praksu, s obzirom da joj državna nije bila omogućena iz prostog razloga – jer je žena. Lično je kraljica Natalija urgirala kako bi se takva komisija formirala. Naravno, nije bilo mesta za sumnju kada je Dragina stručnost bila u pitanju, te je ona pokupila veoma povoljne ocene i nakon toga joj je odobreno da počne sa privatnom lekarskom praksom. Kada je reč o državnoj službi ona joj je bila onemogućena i puna prepreka od samog početka karijere.
Kada je napokon uspela da se zaposli 1881. godine počela je kao lekarska pomoćnica, u državnoj bolnici. Opis njenog posla tj. radnog mesta podrazumevao je i rukovođenje Ženskim odeljenjem Opšte državne bolnice, ali sa platom i pravima lekarske pomoćnice. Čini se da je njena karijera bila u stanju stagnacije u mirnodopskim vremenima, dok bi sva svetla i nade pale na nju i njene sposobnosti tokom ratnih vremena.
Tokom srpsko-bugarskog rata iz 1885. godine Draga je pokazala izuzetnu požrtvovanost i profesionalizam, te je nakon toga unapređena u sekundarnog lekara, ali ni tada nije postala potpuno ravnopravna sa kolegama. Plata se za istu poziciju razlikovala, a i nije ostvarivala pravo na penzioni fond.
Kada bi bilo potrebno jednom rečju opisati život i karijeru Drage Ljočić ona bi definitivno glasila borba. Ona nije dopuštala da je rodna tj. pola diskriminacija obeshrabri, te se ponovo obratila Ministarstvu unutrašnnih dela sa veoma jasnim stavom i odrešitim zahtevom koji je glasio: ,,da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola, sanitetskim zakonom...iz prakse dosadašnje gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje.
Ovaj njen javni zahtev, naišao je na oštar odgovor načelnika saniteta koji je glasio: ,,ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe – na čoveka, koji će rukovoditi u njezinom životu.“
Ovaj odgovor predstavljao je svakako šamar feminizmu i naprednim šifražentskim idejama, za kakve se zalagala Draga. Ovakav stav oslikavao je i generalizovani stav nazadne sredine, neprijateljske i nespremne za nove, progresivne ideje o ženskoj ravnopravnosti. Kada se neka od žena drznula da razbije zaleđeno more učmale sredine, uglavnom bi joj se udaralo ili na to što je prosto žena ili bi se pak čeprkalo po njenom privatnom životu, te bi jake hrabre žene ratnice svetlosti nauke neretko bile osporavane kao žene jer su se predale karijeri te se nisu ostvarile u ulozi majke i supruge.
U uskim okvirima polne inferiornosti njene profesionalne kompetencije osporavane su kroz sledeći odgovor: ,,da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar...Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti.“
Iz čega se jasno vidi da je Dragi bilo osporavano i to što je udata i majka petoro dece. Iako je mogla da postigne sve i zadovolji sve segmente života, ipak joj se zameralo i to. Obraćala se i kralju Milanu i državnom savetu, ali bezuspešno. Kroz neko vreme dobila je rešenje o otpuštanju iz službe. Svako njeno postignuće je bio još jedan nov povod za osudu, neprihvatanje i nepriznavanje.
U muškom svetu, tokom ratova bivala bi angažovana, a kako bi se rat završio, ona bi ostajala bez posla. Njen život oslikavali su usponi i padovi od čina poručnika do otkaza.
Interesanta je činjenica da je tokom srpsko-bugarskog rata 1885. godine radila kao jedini lekar u Beogradu u tri bolnice: Opštoj državnoj, Zaraznoj bolnici i Bolnici za ranjenike, dok su njene kolege bile na frontu - mobilisane. Tokom balkanskih ratova, radila je u Ambulanti za građanstvo i sirotinju, te u bolnici Nikole Spasića.
Jednom rečju radila je gde je bilo najpotrebnije i najteže, uz minimalnu novčanu nadoknadu. Uprkos nepriznavanju, u trenucima kad je bila potrebna kolege su joj prepuštale svu odgovornost i autoritet pri lečenju. Na sve pokušaje diskriminacije, osporavanja, totalnog nepriznavanja odgovarala je umesto ogorčenjem i buntom – požrtvovanošću, ljubavlju i rodoljubljem prema svom narodu.
Njena filantropija se ogledala u dobrotvornom lečenju dece, naročito siromašnih devojčica. Ona je zajedno sa doktorom Lazom Lazarevićem besplatno lečila devojčice iz Ženske radničke škole. Sa dr Jovanom Jovanovićem osnovala je Materinsko udruženje 1904. godine i bila njegova prva predsednica. Njeni saveznici i pacijenti najčešće su bili siromašni, obespravljeni koji su joj davali snagu – poštujući je i obožavajući je, kao svoju spasiteljicu. Uprkos svemu, uspela je da izdejstvuje osnivanje zgrade za nezbrinutu decu, njene štićenike, iz najnižih slojeva.
Ovi njeni akti dobročinstva su dočekivani na nož bogatih, licemernih i sujetnih kao širenje nemorala i potpirivanje bluda, jer su ova deca često bila plod ili produkt vanbračnih zabranjenih ljubavi. Još jedna u nizu, ali ne manje bitna stavka Dragine biografije bila osnivanje Društva beogradskih žena lekara, čija je bila prva predsednica. Pored osnižavanja i podrške mladim lekarkama, ovo društvo funkcionisalo je kao fondacija za prikupljanje sredstava za izgradnju još jedne bolnice.
Osporavanju njene ličnosti tu nije kraj. Njen rad prekida smrt, u poznim godinama, ali nepriznavanje se nastavilo i nakon toga, kada bolnicu, čiji je ona osnivač, ne nazivaju njenim imenom, već imenom čuvene doktorke Elsie Inglis.
Neke od njenih filantropskih ideja žive i dalje kroz njene spise, objavljenih radova i knjiga gde se bavi stručnim temama iz ginekologije, akušerstva i pedijatrije i majčinstva. Bavila se i prevodilačkim radom sa ruskog, te je prevela knjigu doktorke Marije Manasejine o „Gajenju male dece“.
Draga je bila duboko uverena da budućnost i dalja sudbina dece zavise od svesti i informisanosti majki pri odgajanju dece - ,,knjigu posvećujem majkama, jer od njihovog znanja zavisi valjano gajenje dece.“
Ideje
Pripadala je pokretu feministkinja u Srbiji, rukovodeći se idejama Ruskih nihilistkinja, koje su bile svesne niskog i obezglašenog položaja žena u 19. i početkom 20. veka. Borile su se za pravo glasa i rodnu ravnopravnost, i profesionalno priznavanje: ,,profesionalne kompetencije i moralne vrednosti moraju biti jedini uslov za zapošljavanje.“ Ona i još nekoliko njenih koleginica su se svojim delovanjem i načinom života borile protiv muške nadmoći i nepriznavanja, zastupajući emancicipaciju i edukaciju za sve žene. Ovi i još mnogi akti Srpskog narodnog ženskog saveza nisu bili priznati, niti prihvaćeni od strane učmale sredine ali jedno je sigurno - uspele su da uzburkaju mirno more muške dominacije.
Njen privatni život, kao i njen rad bio je za primer drugim ženama, ostavarena kao supruga Raše Miloševića (jedan je od osnivača Narodne radikalne stranke) i majka pet kćeri. Bila je podrška mužu tokom njegovih padova i iskušenja zbog političke delatnosti, te joj je život sa njim bio prepun neizvesnosti i rizika. On je bio utamčen nakon učešća u Timočkoj buni, a ona je ostala sama sa kćerima, tri godine dok je on služio zatvorsku kaznu.
Ostajemo zapitani da li je kazna ili nagrada to što je njen primer hrabrosti, mudrosti, vrednoće, pameti, rodoljublja, odanosti, odlučila da sledi njena ćerka Radmila, koja je iako svesna težine majčinog života odlučila da krene i nastavi njenim stopama, završivši studije medicine u Cirihu.
Doktorka Draga Ljočić je preminula 5. novembra 1926. godine u Beogradu, u sedamdeset prvoj godini. Sahranjena je na Novom groblju u Begradu.
