Kada se govori o samom žanru ljubavnih romana, od onih koji ga ne čitaju i oštro odbacuju, neretko je moguće čuti da je reč o „lakoj literaturi“, o „limunadama“, o „ljubićima“ ili o „šund književnosti“. Sve to jasno ukazuje na nedovoljno poznavanje njegovih specifičnosti i na potcenjivanje njegove publike.
Književnost se bavi univerzalnim temama, od kojih je ljubavna priča svakako jedna od njih, jer ljubav je i najveći pokretač. Stereotip da čitateljke ljubavnih romana nisu u stanju da spoznaju pravu književnost nikako ne stoji, jer upravo u okviru voljenog žanra, one često mogu naići na dela izuzetne literarne vrednosti.
Kako je jedna od odlika ljubavnih romana da imaju srećan kraj, to je povod da se čitav žanr navodno predstavi kao predvidiv, površan, pa čak i nerealističan. Tako opstaje i mit da čitateljke ljubavnih romana prosto ne razlikuju činjenice od fikcije.
Dakle, uz proglašavanje žanra kao nerealističnog, ovo je nešto što se govori da bi se umanjio uticaj ideja koje žene eventualno dobiju čitajući ljubavne sadržaje. To su one „sulude“ ideje, poput onih da mogu da budu heroine svog života, da mogu da nađu ljubav koja nadahnjuje, da imaju karijeru iz snova ili, jednostavno, da budu srećne.
U prilog tome, rezultati sociološkog istraživanja o čitanju ljubavnih romana ,,Čitanje ljubavnih romana: Žene, patrijarhat i popularna književnost“ (Reading the Romance: Women, Patriarchy and Popular Literature) autorke Dženis Redvej (Janice Radway), upravo pokazuju da čitateljke tragaju za pričama koje su neosporno o ženama i vezama u kojima ljubavni partneri napreduju i zajednički grade stabilan odnos, ne bi li dostigli srećan kraj. Odnosno, one jednostavno žele priče o uzajamnoj ljubavi sa likovima, koji su imali sposobnost da, prema rečima autorke: „nežno izražavaju svoju predanost s pažnjom, zarad zadovoljstva svoje heroine“.
Jedno od, takođe, pogrešnih uverenja koje se odnose na žene koje čitaju romansiranu literaturu je to da su one praznoglave, površne i neobrazovane. Međutim, ono što je važno naglasiti je to da nije moguće pronaći istraživanje koje dokazuje da čitateljke drugih žanrova imaju viši koeficijent inteligencije ili viši nivo obrazovanja od ljubiteljki ljubavi na papiru.
Izbor žanra je isključivo stvar individualnih preferencija i senzibiliteta. Prilično je jasno da čitatelji krimi priča nisu automatski detektivi, kao što ni naklonjeni ljubavnim pričama nisu podrazumevano eksperti za oblast romantičnih osećanja.
Jedna od postojećih zabluda se odnosi na to da ljubavno štivo čitaju ,,očajne domaćice”. Naime, bilo da su domaćice, da rade od kuće ili u kancelariji, mnoge žene tako nešto i čitaju da bi se zabavile i opustile na kraju dana, koračajući kroz jedinstvenu, književnu avanturu. Bez obzira na to kojom profesijom se žena bavi, čitajući ljubavni roman, samo želi da dobije dodatni motiv i da poboljša neka poglavlja vlastitog životnog romana.
U svojoj studiji, autorka Redvej navodi da žene žele ljubavne priče usled različitosti u odnosu na njihov stvaran život, opterećen različitim brigama i odgovornostima. Po njenim rečima, ono što čitanje ljubavnih romana ženama omogućava jeste to da mogu da ,,preinače tempo i karakter njihove uobičajene egzistencije”. To upravo znači da beg od često jednolične, rutinizovane svakodnevice jednostavno može krenuti stazom ljubavnih priča. To dalje ukazuje na postojanje„eskapističkog“ momenta prilikom odluke da se čita navedeni žanr.
Naime, čitanje ljubavnih romana se može koristiti za ,,kompenzatorske” ili „borbene”svrhe, u zavisnosti od konteksta u okviru kojeg se čitaoci nalaze. Ovo je možda jedna od zanimljivijih teza koju je Dženis Redvej objasnila u svom istraživanju. Ako se čitateljke iznova okreću tom žanru kako bi sebe ubedile da je moguće da se ljubav i drugi poželjni segmenti romana pojave u stvarnom životu, jasno je da je zadovoljen željeni motiv - kompenzacija.
Međutim, čitanje ljubavnih priča je u borbenom duhu onda kada se, kaže autorka: ,,može videti kao kolektivno obrađen ženski ritual kroz koji žene istražuju posledice svog zajedničkog društvenog položaja (…) i pokušavaju da zamisle savršenije stanje”.
Nije loše napomenuti da je zastupljen kritički autorkin stav, da generalno, koliko god pozitivnih efekata čitanje romansirane književnosti ostavlja na same čitateljke, one su i dalje usidrene u mirnu luku. Na taj način prikazan im je okvir patrijarhalnih i heteronormativnih ideala poželjnih partnerskih odnosa kroz dramske zaplete i njihove aktere.
Ipak, da nije sve tako tamno i da ima borbenih elemenata, njena studija je pokazala da žene čitajući to što čitaju tragaju za feminizmom uravnoteženim sa tradicionalnim rodnim ulogama i očekivanjima, priklanjajući se junakinjama koje zadržavaju oba – nezavisnost i identitet (rodni), ali koji nikako nisu pomireni sa tvrdokornim paternalizmom od strane njihovih junaka
Kada je reč o navici čitanja romansirane literature, zanimljivo je istaći fenomen ljubavnih vikend romana, koji su bili veoma popularni 80-ih i 90-ih godina prošlog veka na jugoslovenskim prostorima. Bilo da su izlazili u nastavcima u okviru štampe ili da su se mogli naći u formi sveščica na kioscima, neminovno su privlačili pažnju žena svih generacija, tako da su se skupljali i međusobno razmenjivali. Navedene knjižice uglavnom su poticale iz pera stranih pisaca, pretežno sa Zapada.
Interesantno je razmišljati i raspravljati o pravcima i neobičnim kretanjima u zapadnoj književnosti i osvrnuti se na sledeće podatke. Naime, prvo da je 1848. godine En Bronte objavila roman „Stanarka napuštenog zamka", koji se smatra pretečom, ako ne i začetnikom feminističkog romana. Zatim, da su ljubavni romani toliko fluktuirali da su se stvarali podžanrovi, koji su, pošavši od drama preraslih u klasike, vek i po kasnije evoluirali u manje ljubavne, a više erotske priče.
Stoga je važno navesti i jedan primer iz savremenog doba. Naime, reč je o (ne)zasluženom komercijalnom uspehu romana, koji je od prvog trenutka izazvao burne rasprave, ali i dalje nastavlja da provocira kako kritičare, tako i čitaoce. Jasno je da je 2011. godine E.L. Džejms izazvala senzaciju na književnoj sceni lansiranjem kontroverznog štiva „Pedeset nijansi sive".
Raznolikost književnih žanrova svim čitateljima omogućava da pronađu priče koje će ih odvesti do željenih odredišta, daleko od surovosti materijalnog sveta, budeći im nove nade i inspiracije. Kroz ljubavne priče, čitateljke mogu da zavire u ružičasti, bajkoviti svet. Ipak, neminovno je da će nastaviti da se bore za sopstvene ideale i pozicije u društvu, baš kao i skromne, ali neustrašive junakinje ljubavnih romana. Od kompenzacije do borbe, trnovit je put.
