Da li je do radijacije, vojne navigacije, osiromašenog uranijuma, stresa ili nemilosrdnog đavola, sasvim je svejedno. To nam je što nam je. Razboljevaju se deca, odrasli, bogati, siromašni, muškarci, žene, Srbi, Albanci… Ljudi umiru, i to je fakat! Valjda je to ona narodna istina: ,,Bolest ne bira!”.
Karcinom dojke je vodeći rak po smrtnosti širom sveta. U Srbiji svake godine oko 4.600 žena oboli od raka dojke, dok 1.600 nažalost izgubi tu bitku. Samim tim Srbija je, posle Crne Gore, prva zemlja u Evropi po smrtnosti od ove vrste karcinoma. Navedeni, alarmantni statistički podaci nisu tu da bi morbidno fascinirali čitateljke i čitaoce, već da sve nas javno suoče sa istinom da je bolest zaista svačija, i da prevencija i zaštita od najgoreg ipak postoji.
Koliko žena u svom okruženju poznajete koje redovno odlaze na preglede?
Medicina kaže da žene već u tridesetim godina moraju početi sa svojim prvim pregledima. To podrazumeva ultrazvuk, jednom godišnje. Tek od četrdesete godine preporučuje se algoritam provere koji podrazumeva uvođenje mamografije. To zapravo znači da ukoliko je sve u redu žena pored redovnog ultrazvuka, uvodi i mamografski pregled bar jednom u dve godine.
Statistički podaci ukazuju i na činjenicu da žene u Srbiji ne idu na redovne preglede. Da li je to zbog straha, (ne)dostupnosti zdravstvenih usluga, (ne)mogućnosti pristupa informacijama neophodnih za percepciju bolesti kao takve, ne možemo tačno utvrditi jer svaka žena u Srbiji, bez obzira na socijalni ili obrazovni status, jeste potencijalna žrtva kako seksualnog nasilja, tako i raka dojke ili grlića materice.
Ne pada mi na pamet da pišem sada o tome kako se u državnoj bolnici mamografija čeka i do nekoliko meseci, pod istinitom istinom: ,,Gužva je!”, pa koja koliko izdrži. A, zar nije gužva? Statistika kaže da je malo svega za previše obolelih žena. Međutim, tu klasni momenat uvek odigra bitnu ulogu. Koja ima ili se snađe da plati neće čekati red. Privatnih bolnica i mamografija s ultrazvukom su na svakom sokaku. Jedino para nema. Mada, čim nešto zamiriše na ono najgore ljudi nogama i rukama kopaju, ne bi li pronašli lek. Kad je ova borba u pitanju izgleda da je najrealnija ona čuvena, narodna izreka: ,,Vreme je novac”.
Doktori ističu značaj primarne i sekundarne prevencije. O sekundarnoj je već, gore, bilo reči i odnosi se na redovne preglede, dok primarna podrazumeva promenu stila života - uvođenje fizičke aktivnosti, promena ishrane, prestanak pušenja, i tome slično. Međutim, stil života i te kako zavisi od novca. Danas i nije baš toliko pristupačno živeti lako i hraniti se zdravo. Stoga, neka akcenat ovoga puta bude na redovnim pregledima, odnosno na sekundarnoj prevenciji.
Naravno da se redovnim pregledima može sprečiti smrtonosni stadijum karcinoma. Javiti se lekaru i kada nas ništa ne boli jeste zapravo ključ prevencije. Ukoliko se bolest otrkije u svojoj ranoj fazi, moguće ju je sanirati lekovima, hirurgijom i radioterapijama. Najveći problem upravo i jeste kasno javljanje na preglede, u trenutku kada se bolest već dijagnostifikuje u trećem stadijumu. Ali, i to se preživi.
Pored onkologa, veoma važnu ulogu u životu žene koja oboli od raka i vodi bitku za svoje izlečenje, svakako igra psihosocijalna podrška. Neka istraživanja su pokazala da žene koje su bile deo psihoterapijskih grupa, pa čak i u kritičnim fazama bolesti, žive duplo duže od onih koje kroz bolest prolaze bez ikakve podrške.
Rak nije tabu tema, već mračna istina koja obolele i njihove najbliže baca u logor. Jedina želja rakom zarobljenih jeste oslobođenje. U tom procesu oslobađanja, odnosno izlečenja, podrška prvenstveno mora postojati u najbližem okruženju onih koje boluju.
U neobaveznom razgovoru sa ženama iz svog okruženja, Violetom i Mirjanom, shvatila sam koliko su lična iskustva preživelih poprilično različita, i kao takva izuzetno važna za podizanje svesti o osnovnim životnim pitanjima, kao što je zdravlje.
Violeta, hrabra i vesela četrdesetdvogodišnjakinja kojoj je u procesu izlečenja odstranjena leva dojka, navodi sledeće:
,,Ja sam svoju bolest danas zaista pregrmela i, do kraja, svarila. I, odrasla sam. Upravo sam u toj svojoj borbi odrasla. Tada sam naučila mnogo toga- pre svega šta znači hodati po tankom koncu između života i smrti. Tada sam shvatila da koliko god da mi je ostalo godina do kraja, da ću da ih živim onako kako se meni žive. Više volim da pet godina imam sebe onakvu kakva zaista jesam, sa svim svojim porocima, odnosno slabostima. To zapravo znači da ne mogu zauvek pobeći od sebe, ne mogu preko noći postati veganka ili vegetarijanka, ne mogu se odreći šećera, kafe, cigarete, ili čašice alkohola. To ne znači da se ja više ničega ne plašim. Evo i dvanaest godina nakon svoje poslednje intervencije jednom godišnje idem na kontrole. Iako je sada sve u redu, ja se svake godine u maju, jer sam tada prvi put nešto sumnjivo napipala, od straha pretvorim u metastazu koja hoda.”
Kako se čovek oseća kad sazna da mu je smrt možda zakucala na vrata?
Je li zaista toliko važna podrška okruženja - porodice, prijatelja, lekara?
Šta sve jednoj ženi u tom saznanju prolazi kroz glavu, i kako ona gleda na svoje telo koje možda mora hriruški da se transformiše kako bi ona preživela najgore?
Pitala sam se u sebi, i naglas, ispijajući sa Violetom kafu u jednom od naših najdražih kafeterija u gradu.
,,Čim sazna čovek se oseća potpuno pogubljeno i uplašeno. Zavlada totalna panika. Ja sam rak otkrila u trećem stadijumu. Moj sin je tada imao svega pet godina. Imala sam neizmernu podršku svoje porodice, ali sam opet donekle bila sama. Ali uz podršku najbližih, sama sa sobom sam i uspela sve da prebrodim. Iako tvrdim da sam svarila i pobedila, ipak je tu još mnogo slojeva mene ostalo netaknutih. Te rane su još uvek tu. Ali, volim da pričam o tome.
Za mene karcinom nikada nije bio tabu tema. Moj problem je bila, pre i posle bolesti, reakcija ljudi - ili te žale, ili im je neprijatno, ili ne znaju kako da artikulušu emocije. Upravo zbog toga podrška i jeste izrazito bitna. Podrška u smislu iskrenog i otvorenog razgovora na ovu bolnu ali životnu temu. Što se prevencije tiče, ja nisam razmišljala o tome. Imala sam manje od trideset kada sam saznala da imam rak, i tako mlada i sva polenta nisam ni sanjala da meni može tako nešto da se dogodi.
Kada sam prvi put otišla na mamografiju otišla sam samo zato što sam jednog dana tokom tuširanja napipala na svojoj levoj dojci nekakvu čauru, veličine oraha. Pitala sam se gde je ta čaura bila pre dva ili pet dana. Nisam imala pojma. Tu sam se aktivirala. To je bio moj alarm. Prevencija? Moramo o tome govoriti, jer i te kako jeste važna, ali mi se čini da ipak dok se zlo ne dogodi u našem bližem okruženju mi ni ne razmišljamo o tome šta to znači prevencija i šta znači: 'stići negde na vreme'.
Zato ja mislim da je najveća moguća prevencija isključivo ljubav prema samoj sebi. Sebe voleti i poštovati, sebi ugađati. To nije egoizam, već osluškivanje svog duha i tela. Kad istinski zavolimo sebe tada će nam redovni pregledi postati sastavni deo kulture življenja.”
Mirjana, majka mog bliskog prijatelja se već šest godina bori sa karcinomom dojke. Reč je o regresivnom tipu, tako da je ponovo u procesu lečenja. Dozvolila mi je da je pozovem i pitam ponešto o hrabrom suočavanju, o podršci, o prevenciji, i da kroz njeno lično iskustvo podelim verovatno najvažnije životne lekcije svima nama koji nismo dovoljno, ili nismo nažalost nikada do sada, na ovu temu razmišljali.
,,Kod mene je sve nekako išlo postupno, pa se u početku i nisam mnogo plašila. Otišla sam na mamografski pregled slučajno, svesna da je vreme da to uradim, s obzirom na godine koje imam. To je zapravo i najvažnije. Ići na redovne preglede. Ako se ode na vreme, velike su šanse da se prebrodi lako. Na pregledu je utvrđena određena promena, nimalo alarmantna, ali su lekari za svaki slučaj predložili intervenciju kako bismo stopostotno bili sigurni da nije ništa ozbiljno u pitanju. Bila sam ohrabrena tim ,,za svaki slučaj” i optimistično prihvatala svaki sledeći korak. Međutim, nalazi su pokazali da je zloćudni tumor u pitanju, ali na svu sreću u svojoj početnoj fazi. Plašila sam se, ali ne previše.
Nakon intervencije, promenila sam ishranu, počela svakog jutra da vežbam, brzo hodam i živim što je zdravije moguće. Godinama sam bila bezbrižna. Doduše, na količinu stresa, koji mnogo utčie na zdravlje, nisam mogla uticati.. Bilo ga je previše u poslednjih godinu dana mog života. Kada sam, pre nekih mesec dana, otišla na redovan mamografski pregled doktor je posumnjao da se nešto opet događa. Ispitivanja su pokazala da je nanovo reč o tumoru, ali srećom onoj vrsti koja ne metastazira. Iako sam ovoga puta više nego ikada bila uplašena, ovo saznanje me je ohrabrilo. Ovoga puta će morati da mi se odstrani dojka.
Kako se čovek sa tim bori? Ne znam. Nekako. Uz podršku porodice i najbližih sve je mnogo lakše. Pre neki dan sam jednoj svojoj prijateljici na njeno: 'Jao, Jao!' rekla da prekine to da mi govori. Ne prijaju mi sažaljenja, niti panika. Prava podrška leži u otvorenom bodrenju i ohrabrenju: 'Možeš ti to. Mnogi su uspeli, uspećeš i ti'. Takođe, pored prijatelja i porodice, mislim da je jednako važno verovati svojim lekarima. Ja zaista imam veliku podršku i poverenje u zaposlene na Onkološkom institutu, u Beogradu."
Koliko god je kancer dojke isključivo rak koji dobijaju žene, mislim da svi mi, i žene i muškarci, moramo početi da se suočavamo sa istinom koja glasi: ,,Bolest ne bira, ona je svačija. Vreme je novac, prevencija je najvažnija; Neću sutra idem danas na pregled!”.
Beskrajno zahvalna hrabrim ženama na spremnosti da sa drugima podele svoje priče, volela bih da svima nama svaki dan bude podsetnik borbe protiv karcinoma.
Toliko je žena oko nas. Toliko izgubljenog vremena na kojekakve gluposti i isprazne teme. Hajde da svaku ženu koju za života npr. sretnemo pitamo da li je ikada bila na pregledu, i tako je suočimo sa tim koliko je važno da ode i ide na redovne kontrole, koliko je neophodno da voli sebe i pažljivo brine o sebi.
