Prva premijera „Pozorišta”, kako se tada zvalo, predstava „Vlast” Branislava Nušića, održana je 12. februara 2005. god. u prepunoj sali Srpskog Kulturnog Kluba „Sveti Sava”. Zatim slede predstave „Pokondirena tikva” i „Balkanski kabare bre”, za koju je Mira Sremčević napisala tekst.
Mira Sremčević je bila osnivač i pokretač ideja i projekata. Bila je glumica, nekadašnji član amaterskih pozorišta iz Beograda, i režiser. Za sobom je ostavila veliki trag u razvoju pozorišta kao i u kulturnom životu Srba u dijaspori, i posle njene prerane smrti, 5. aprila 2006. godine, pozorište dobija njeno ime. Ankica Ratarac je tada postavljena za direktorku, sve do 2013. godine, kada to mesto preuzima Slavica Petrović. Pozorište je 2015. godine registrovano kao korporacija u državi Ilinoj, pod nazivom Srpsko-Američko Pozorište „Mira Sremčević”, a 2017. godine dobilo je status neprofitne organizacije.
Članovi pozorišta sada su entuzijasti različitih profila i godina koji ulažu svoj napor i darujuju svoje dragoceno vreme, vođeni istim ciljem, a to je očuvanje srpskog jezika i kulture.
U proteklih 13 godina, odigrano je skoro 30 premijernih predstava.
Aleksandra Mirović, sagovornica portala iSerbia, jedna je od vrednih glumaca ovog pozorišta. Rođena je 1988. godine u Kragujevcu, a u Čikago se preselila 2008. godine, kao član muzičke grupe koju su činile devojke. Prestala je da se bavi pevanjem, ali je nastavila da se bavi glumom.
Kada ste počeli da se bavite glumom i od kada ste član Srpsko-Američkog Pozorišta „Mira Sremčević”?
Interesovanje za glumu je došlo nekako spontano, pre par godina, budući da sam veliki poštovalac pozorišne umetnosti. Na poziv prijatelja da se oprobam i u glumi, priključila sam se srpskom pozorištu u Čikagu 2015. godine.
Kako izgleda glumiti u amaterskom neprofitnom pozorištu i da li su neke predstave finansirane?
Vrlo je interesantno, uzbuđujuće, iscrpljujuće, ali i kreativno. Činjenica da smo amateri govori o tome da smo često istovremeno glumci, scenografi i kostimografi. Podstičemo jedni drugima skrivene talente za koje nismo ni znali da posedujemo. Mi smo zaista jedna velika porodica. Još više nas veže i osećaj da smo daleko od matice. To nas dodatno motiviše da ostavimo nešto duhovno i vredno za buduće generacije koje rastu u dijaspori. Činjenica je da je dijaspori potrebna ovakva institucija. Zato je naš narod ovde i voljan da nam izađe u susret svojim poznanstvima i sponzorstvom, budući da smo neprofitna organizacija i da ovo radimo isključivo iz ljubavi prema pozorištu i srpskom jeziku i kulturi.
Izvodite li predstave u humanitarne svrhe?
Upravo je projekat u režiji Milana Andrijanića „Jedan narod - jedna priča” bio humanitarnog karaktera. Prihod od karata bio je donacija Akademiji „Sveti Sava”, koja je jedina škola u kojoj se, pored engleskog, nastava održava i na srpskom jeziku. Predstavom su prikazana, kroz razne istorijske epohe, četiri najznačajnija srpska običaja, a to su Božić, slava, svadba i Uskrs. Publika je imala prilike da sazna dosta i o istorijskim dogadjajima u Srbiji, od kosovskog boja pa nadalje.
Izvodite predstave i domaćih i stranih autora. Recite nam koja je Vaša najdraža uloga i zašto? Koja je naredna predstava koju spremate?
Uglavnom su to predstave domaćih autora. Ukoliko nisu, tekst se prevodi na srpski jezik, ujedno i prilagođava našem senzibilitetu. Omiljena uloga mi je uloga Suzane iz predstave „Iz ženske perspektive”, koja je rađena po tekstu stranog pisca Riča Orlofa. Suzana je bila poseban izazov za mene. Mislim da sam, spremajući ovu ulogu, nadmašila samu sebe. Trenutno se dogovaramo oko jedne interesantne predstave domaćeg autora u kojoj sam dobila glavnu ulogu, a detalji moraju ostati tajna za sada.
Gde se održavaju probe i predstave? Da li su vam uvek pune sale i kakva je reakcija publike u dijaspori?
Mi, na našu veliku žalost, nemamo matičnu kuću. Probe održavamo u prostorijama crkve i Akademije „Sveti Sava”. Predstave se uglavnom održavaju u Skokie teatru, koji nam izlazi u susret. Pokazalo se da publika podjednako uživa u tom prostoru, kao i mi glumci. Sale su uvek pune, što dokazuje da je srpski narod ovde željan ovakve vrste duhovne stimulacije i zabave. A nama, glumcima, aplauz je najveća nagrada. Gostovanja našeg pozorišta van države Ilinoj su malo ređa, a bilo ih je do sada u Kaliforniji, Floridi, Teksasu, Viskonsinu i na festivalima srpskih pozorišta u Kanadi.
Šta biste poručili mladima u dijaspori?
Mladima bih poručila da posećuju predstave Srpsko-Američkog Pozorišta „Mira Sremčević” i prošire svoje vidike. Glumu i angažovanje u pozorištu smatram darom koji podstiče očuvanje srpskog jezika i kulture u dijaspori.
Svi koji žele da prate naše aktivnosti, mogu to uraditi na Fejsbuk stranici: Srpsko Pozorište Čikago, a imamo i svoj sajt.
