Stiže još jedan 8. mart i sve više sam ubeđena da je lakše priznati da smo pobrkali sa Danom majki i kupujemo cveće, bombonjere ili nakit. Ne, to je „Dan žena”, kada su se pre 111 godina žene izborile za različita prava kojima su se približile dostojanstvenom radu, životu i - muškarcima.
Tada su Klara Cetkin i drugarice marširale za ostvarivanje većih prava, koja će voditi dostojanstvenom radu, zdravstvenoj zaštiti i eventualno pravu glasa, da uzmu većeg učešća u odlučivanju o sopstvenim životima.
Prava za sve radnice
Sudeći po uslovima u kojima žene danas žive i rade, čini se da nismo ništa bliže postizanju zamišljenih ciljeva, zbog čega je ovaj osećaj nemoći doveo do inicijative da se ove godine organizuje osmomartovski marš kada „solidarno ustajemo za žene koje žive u socijalnoj nepravdi, siromaštvu i nasilju. Izlazimo na ulicu, važno mesto ženske borbe, kako bismo POBUNOM ukazale na loše stanje radnih prava i odsustvo pravde za potlačene u našem društvu i izrazile SOLIDARNOST sa svim obespravljenim radnicama, višestruko marginalizovanim ženama, sa raseljenim licima i izbeglicama.”
Organizatorke marša koji počinje ispred Studentskog kulturnog centra u Beogradu iznele su nekoliko zahteva:
• da zakonske regulative i praksa osiguraju maksimum osmočasovno radno vreme u toku dana, pravedne i dostojanstvene plate i uslove rada,
• da institucije adekvatno i blagovremeno rešavaju problem rodno zasnovanog nasilja,
• i pozivamo na mir, te apelujemo na državu da pruži podršku narodu Ukrajine.
Te ako ste planirale bilo kakvu šetnju, neka to bude ova.
Prava za majke - preduzetnice
Ako ste ikad čuli izreku „deca su naše najveće blago”, a ostvarili se kao roditelji - verujem da znate koliko njeno bukvalno značenje boli.
Od inicijative iz 2014. godine kada je preko stotinu trudnica i porodilja razgovaralo sa narodnim poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, da se izmeni sporni član 13. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom - skoro devet godina kasnije, stanje je možda i gore.
Na jedno dobro rešenje iz kampanje „Pravo za mame”, naišlo je na desetke loših:
• Prosek za obračun naknade za porodiljsko odsustvo produženo je sa 12 na 18 meseci
• Za svaki mesec kada žene nisu radile, računa se 0 (slovima: nula) dinara
•Lista korisnica naknade je proširene na nositeljke poljoprivrednih gazdinstava, a prosek se računa iz 24 meseca.
Realno, koliko žena znate da su se očevi, braća i muževi odrekli da poljoprivredno gazdinstvo bude registrovano na ćerku, sestru ili ženu i da im za to vreme budu uplaćivani porezi i doprinosi?
- Preduzetnicama je teško, jer su ili morale da zamrzavaju preduzetničku radnju bez mogućnosti korišćenja prava na osnovu prethodno uplaćivanih poreza i doprinosa.
- Takođe, preduzetnice za treće dete nisu imale pravo korišćenja porodiljskog od dve, već samo jedne godine.
Sve izmene koje je Zakon doneo nakon promena u skupštinskoj sali, nisu došle bez borbe. Tu borbu je vodilo Udruženje „Mame su zakon”, učestvujući aktivno u radu Ministarstva i republičke Vlade, trudeći se da pomognu u ostvarivanju prava majki i porodica sa malom decom.
Poslednja u nizu inicijativa, odnosi se na dostojanstveno korišćenje prava na porodiljsko odsustvo i mogućnost da žene nakon što se ostvare kao majke, mogu nastaviti sa svojim poslom, bez dilema da li će moći da rade, zarade i podižu svoju decu.
Zbog toga je Institut za razvoj i inovacije uz podršku Fondacije za otvoreno društvo pokrenu seriju susreta pod nazivom „Radni doručak”, kada su se zaposlene, nezaposlene majke i preduzetnice dobile priliku da kažu šta je ono što i dalje predstavlja problem i prepreku kada su u pitanju mere pronatalitetne politike.
Izrodila se ideja da se preduzetnicama omogući oslobađanje od ⅔ poreza i doprinosa, u periodu od tri godine nakon povratka sa porodiljskog odsustva. Na ovaj način, žene ostaju konkurentne na tržištu, uz smanjene dažbine i poreze tokom podizanja dece.
Nije sve ni u novcu, već u sistemskoj podršci (kao što su mesta u vrtiću, pristup zdravstvenoj zaštiti dece) koja će pomoći porodici kako ovaj Zakon predviđa.
Prava za žrtve nasilja
Jedan od zahteva osmomartovskog marša „Solidarne i pobunjene” odnosi se na adekvatno i blagovremeno rešavanje problema rodno zasnovanog nasilja. Institucije ne smeju dozvoliti da na žrtvama nasilja bude “teret dokazivanja” krivice, već na krivcu da se brani od optužbi i preuzme odgovornost za počinjena (ne)dela.
Još uvek nemamo zvaničnu statistiku o rodno zasnovanom nasilju - femicidu, već izveštaje koje objavljuje Mreža „Žene protiv nasilja”. Kako same autorke izveštaja pišu, ovaj broj može biti i veći, jer puno slučajeva rodno zasnovanog nasilja ne završi u medijima, što njima služi kao osnovni izvor informacija.
Prava za manje zastupljeni pol u predizbornoj kampanji
U toku je predizbornja kampanja, zbog čega je i Akademija ženskog liderstva pokrenula kampanju “Izbori bez nasilja” sa ciljem da se prijave sve situacije u kojima su kandidatkinje, žene u političkim organizacijama, ili angažovane na predstojećim izborima izložene nekom obliku nasilja.
Možete prijaviti bilo kakav oblik nasilja nad ženama klikom na obrazac OVDE.
Ovo je jedan od načina da se obezbedi demokratska izborna atmosfera i omogući učešće u kampanji bez rizika od nasilja nad ženama - kandidatkinjama.
Podsećam da smo tek uvođenjem „mera afirmativne akcije”, kako se prethodno zvala „pozitivna diskriminacija” osigurano najmanje 30% žena na izbornim listama.
Amandman na Zakon o izboru poslanika su podnele dve poslanice 2011. godine, a ova kvota je 2020. godine podignuta na najmanje 40% predstavnika manje zastupljenog pola, što su i dalje žene u parlamentarnom životu Srbije.
Prava za dostojanstvenu zdravstvenu zaštitu
Do kraja 2021. godine, vakcina protiv humanog papiloma virusa bila je moguća, ali ne i besplatna. Ovo zbog toga što je na listi „preporučene”, a ne „obavezne” imunizacije, odnosno ne prenosi se kapljičnim putem, niti može izazvati epidemiju, kako mi je odgovoreno na zahtev za pristup informaciji od javnog značaja, o čemu sam pisala u svom blogu „Zakomplikovana u borbi protiv vetrenjača”.
Ipak, ovo nije sprečilo zemlje u okruženju da organizuju imunizaciju kao preventivnu meru zdravstvene zaštite i spreče prenošenje oko sto podtipova humanog papiloma virusa koji izazivaju: genitalne bradavice, kondilome i u najgorem slučaju - rak grlića materice.
Činjenica da je imunizacija dobrovoljna i preporučena, nije sprečila Australiju da smanji incidencu obolevanja sa 22% na 1% za period od 10 godina.
Prethodne dve godine je projektno finansirana nabavka vakcina protiv humanog papiloma virusa, koja je dozvolu Agencije za lekove i medicinska sredstva dobila još pre nekoliko godina.
Odziv roditelja koji su svoje ćerke prijavljivali na vakcinaciju (dve grupe uzrasta od 12 do 14 i 15 do 18 godina), govore o visokom stepenu osvešćenosti o značaju imunizacije.
Međutim, vakcinacija je sprovođena samo u Novom Sadu, zbog čega je verovatno kao reakcija na pritiske javnosti i građanki i građana iz drugih gradova, stigla reakcija i najava nabavke vakcina o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje od marta/aprila 2022. godine.
Sve ovo treba da spreči tužnu, mračnu statistikupo kojoj svakog dana umre jedna žena, a oboli najmanje četiri u Srbiji od raka grlića materice. Takođe, treba da nas približi zamišljenom skriningu raka grlića materice, odnosno preglede na svake tri godine koji podrazumevaju PAPA test i kolposkopiju u domovima zdravlja.
Umesto zaključka, poziv u šetnju..
Iako je vremena prošlo više, čini mi se da ciljevima nismo ništa bliže. Dočekali smo rezultate četvrte tehnološke revolucije i „novu normalu”, istovremeno - višestruko smo opterećene obavezama oko posla i porodice.
Balansa između ova dva sveta nema, jer je na žene od početka pandemije izazvane koronavirusom “pala” nega oko starijih zbog policijskog časa. Takođe, ponovo su postale vaspitačice i učiteljice svojoj deci, kada su vrtići i škole zaključali kapije i nastavu prebacili na ekrane televizora.
Žene iz marginalizovanih društvenih grupa su postale još više ugrožene jer nisu mogle da obezbede ni higijenski minimum, a žrtve porodičnog i partnerskog nasilja su u toku policijskog časa ostajale zatvorene danima sa nasilnicima i zlostavljačima, nemoćne da traže pomoć nadležnih socijalnih službi.
I zbog toga šetajmo, jer moramo iz solidarnosti prema onima koje to ne mogu same.
Na ulici kao važnom mestu ženske borbe, moramo pobunom ukazati na loše stanje radnih prava i odsustvo pravde prema slabijima u našem društvu.
Ovo je jedinstvena prilika da pažnju koja je usmerena na žene 8. marta iskoristimo i izrazimo solidarnost sa obespravljenim radnicama, višestruko marginalizovanim ženama, kao i raseljenim licima.
Ako ne mi - ko će?
Ako ne sada - kada?
