Krajem 19. i početkom 20. veka umetnik Edvard Munk naslikao je četiri verzije svog remek-dela „Krik“. Ova slika prikazuje čoveka koji proživljava ekstremnu psihološku bol dok pod uzavrelim krvavim nebom stoji sam na mostu. Jedna od četiri verzije „Krika“ postavila je rekord kada je 2012. godine na aukciji prodata za gotovo 120 miliona dolara.
Istoričari i ljubitelji umetnosti vekovima su burne vremenske prilike na slici tumačili kao simboličan prikaz egzistencijalnog straha koji doživljava jedan vrlo bledi, ćelavi čovek.
Tokom zasedanja Generalne skupštine Evropske unije za geonauke u Beču, dr Helen Muri sa Univeziteta u Oslu iznela je pretpostavku da Munk uopšte nije slikao intenzivan strah, nego prosto neobične oblake. Tačnije, Murijeva je nagovestila da je Munk svedočio retkom meteorološkom fenomenu poznatom pod nazivima sedefasti oblaci, polarni stratosferski oblaci ili, prikladno, „vrišteći oblaci“.
Ova neobična pojava nastaje pri ekstremno niskim temperaturama (od -80 do -85 stepeni Celzijusa) na velikoj nadmorskoj visini (između 15 i 20 kilometara) uz prisustvo vlage.
Oblaci nastali u takvim uslovima vidljivi su samo pri zalasku sunca ili tokom noći, a izgledaju kao tanki vrludavi talasi upečatljivih boja. „Ove jarke boje“, objasnila je Murijeva, „posledica su kombinacije rasejanja, difrakcije i unutrašnjeg prelamanja Sunčeve svetlosti na kristalićima leda“.
Oblaci su verovatno poprimili crvenkastu boju zahvaljujući erupciji vulkana Krakatau koja se desila devet godina pre nego što je 1893. godine Munk naslikao prvu verziju „Krika“. Naime, ostaci vulkanske erupcije godinama se zadržavaju u vazduhu i za posledicu mogu da imaju zalaske sunca koji podsećaju na vatrene eksplozije.
Ovo objašnjenje odgovara Munkovom opisu šokantnog prizora na nebu koji je 1890. godine zapisao u svoj dnevnik:
„Nebo je odjednom poprimilo krvavo crvenu boju. Zastao sam i oslonio se na ogradu, premoren – gledao sam plamteće oblake nalik na krv – modro-crni fjord i grad – Moji prijatelji su otišli – Stajao sam i drhtao od užasa – osetio sam velik, beskonačan krik koji se prožima kroz prirodu“.
„Znamo da su se sedefasti oblaci pojavili u okolini Osla krajem 19. veka“, rekla je Murijeva. Iako je 25 godina živela u blizini Osla, Murijeva je samo jednom videla sedefaste oblake. Sasvim je razumljivo što je Munk bio preneražen kada je jedne večeri iznenada ugledao grimizno nebo.
„Danas opšta javnost ima pristup mnogo većem broju naučnih podataka, ali možete da zamislite da se u ono vreme Munk verovatno nikad pre nije susreo s takvim oblacima“, izjavila je dr Muri. „Zasigurno je ovakav prizor na nebu mogao da ostavi snažan utisak na njega kao umetnika“, dodala je.
Verovatno nikada nećemo znati zasigurno da li je Munka inspirisala retka nebeska pojava ili nekakav unutrašnji napad panike – ili oboje pomalo. No uvek je zanimljivo postaviti još jednu teoriju o „Kriku“, pogotovo kada ona uključuje nešto tako čudno i zastrašujuće kao što su „vrišteći oblaci“.
IZVOR: Huffington Post
