Vendel Beri (Wendell Berry), američki pisac, pesnik, aktivista za zaštitu životne sredine, kulturni kritičar i farmer, živi na način koji je stran velikom broju savremenih ljudi. Beri od 1965. godine zajedno sa svojom porodicom živi na imanju na kojem uzgaja sve proizvode koji su im potrebni za život. Rad na polju, koji je u današnje vreme mahom prepušten mašinama, Beri obavlja sam ili uz pomoć konja za vuču. Električna energija koju koristi je isključivo solarna, a u njegovom domaćinstvu nedostaje jedan predmet koji čini suštinsku osnovu današnjeg društva – računar.
„Zašto neću kupiti kompjuter“ (Why I Am Not Going to Buy a Computer) je esej koji je ovaj autor napisao još davne 1987. godine, ali se i dalje verno drži svih stavki koje je u njemu naveo. Sam naslov eseja je namerno provokativan jer, ne samo da u startu iznosi jasan stav, već momentalno tera čitaoce da preispitaju svoja ubeđenja o stilu života koji su, bez dubljeg razmišljanja, prihvatili kao jedini mogući.
Neki bi rekli kako se Berijevi izbori čine isuviše radikalnim, ali on u prvih nekoliko rečenica nastoji u tome da svetu približi širi pogled na problem tehnologije. Glavni argument protiv kompjutera, koji sve više postaje digitalna verzija onoga što je nekada bilo ognjište kuće, jeste pre svega ekološke prirode. Proizvodnja, korišćenje i, na kraju, bacanje „starih” mašina na otpad je nešto što životna sredina neće moći večno da podrži.
Globalno zagrevanje, narušavanje ozonskog omotača i zagađenje vode, vazduha i zemljišta su problemi koji su već decenijama uveliko poznati javnosti. Posledice ove krize osećamo svakodnevno, a, i pored toga što smo svesni kako je jedan od glavnih faktora uništenja konstantna težnja čovečanstva ka veleproizvodnji inovacija, stojimo sa strane i pretvaramo se kako ne radimo ništa loše. Upravo ovaj fenomen je nešto što Beri opisuje kao „osećaj čiste savesti onda kada je u stvari uopšte i nemamo“.
Iako je u toku svog rada naišao na veliki broj kritika – počev od toga da ne ume da se nosi sa napretkom, pa sve do toga da je neka vrsta fanatika, Beri zapravo nije antitehnološki raspoložen. Međutim, tehnologija koju mi danas koristimo nije ona vrsta „plemenite“ tehnologije kojoj bi trebalo da težimo.
Plemenita tehnologija bi, po Berijevim standardima, bila ona koja je jeftina, koja crpi malo energije (u najboljem slučaju solarne), koja je dugog trajanja i koja se u slučaju kvara može lako popraviti. Ovi zahtevi, iako izuzetno razumni i ekološki povoljni, nikako ne odgovaraju kapitalističkim standardima koji su danas dominantni. Odnosno – vlada fundamentalizam tehnologije u monopolu koji ne trpi drugačija mišljenja.
Ali zbog čega je to tako? Zar nemamo bar neku moralnu dužnost prema ovoj planeti? I zašto je konzumerizam jedini način na koji se možemo približiti budućnosti? Sadašnjost, kako Beri kaže, u modernom dobu dobija smisao, živost, centralizovanost i brzinu jedino zahvaljujući kupovnim proizvodima. Škole moraju biti kompjuterski orpemljene, firme ne mogu da funkcioniše bez IT opreme, a svako domaćinstvo treba da poseduje barem po jedan računar.
Reakcije na esej „Zašto neću kupiti kompjuter“ su uglavnom upadale u isti koš. Život Vendela Berija opisivan je kao ekscesivan i van toka s vremenom, a njegove metode smatraju se tradicionalističkim. Ipak, malo ko je negirao štetnost elektronike po okolinu, već se na ovu pojavu gledalo kao na neželjeni i dosadni prateći efekat. Čak i kada bi se malo više pažnje pridodalo degeneraciji životne sredine, za to je uvek krivljena produkcija, a ne konzumiranje uređaja koji je potpomažu.
„Ne vidim da nas kompjuteri dovode i jedan korak bliže bilo čemu što ja smatram bitnim: miru, pravičnoj ekonomiji, ekološkom zdravlju, političkoj iskrenosti, stabilnosti porodice i zajednice i dobrom radu. /.../ Ako je korišćenje kompjutera nova ideja – onda bi još novija ideja bila njegovo nekorišćenje.“
Ovako Beri uz prasak završava svoj esej i tako još jednom svoju publiku primorava na dubinsku introspekciju.
Da li je čovek postao toliko zavisan od tehnologije da bez nje ne može da funkcioniše ili je to ipak samo privid na koji smo voljni da pristanemo radi olakšane svakodnevice? Da li ograničavamo sebe i svoje sposobnosti time što se oslanjamo na elektroniku? Koliko kapitalnih stvari smo voljni da žrtvujemo samo da bismo živeli u skladu sa najnovijim inovacijama?
Možda Beri zaista mnogo traži od nas, ali sugurno postoji neka sredina između zloupotrebljavanja sopstvene planete i vođenja amiškog života.
To su teme za razmišljanje na koje Vendel Beri želi da nas podstakne, a njegov odgovor na sva ova pitanja glasi ovako: „Ne želim da budem u toku sa vremenom, već je moja želja da jednostavno živim najispunjeniji mogući život.“
