Aljasku, grad Noum, 1925. godine, zahvatila je epidemija smrtonosne difterije koja napada nos i grlo. Jedini način da se na vreme dopreme lekovi u ledom okovanom gradu, bile su saonice sa psećom zapregom uz pomoć koje su morali da pređu 800 kilometara do drugog grada. Balto, jedan od najhrabrijih, kasnije i najslavnijih pasa, pokazao je hrabrost dok je putovao kroz vejavicu i snežnu oluju.
Čukči, sibirski narod, hiljadama godina je koristio pse za transport kroz arktičke tundre.
Pas, selektivnim uzgajanjem, prilagođen je surovim vremenskim uslovima i životu ispunjenim napornim radom. Vilijam Gusak je 1908. godine, doneo pse na Aljasku, a 1910. godine, na takmičenju All Alaska Sweepstakes, tim sibirskih haskija na čelu sa Leonardom Sepalom, osvojio je prvo mesto.
Januara 1925. godine, petnaest godina kasnije, sećanje na njegovu pobedu oživeće, kada se Uprava zdravlja grada Nouma suočila sa epidemijom. Većina ljudi danas se vakciniše, te je ova bolest retka, dok je 1925. godine bila smrtonosna.
Akcija je otpočela sa Wild Bil Šenonom i njegovim timom pasa, 27. januara 1925. godine. Oni su pokupili serum u Nenani, nakon ćega su morali da pređu kroz predele sa - 50ºC do Nouma.
U trci poznatoj kao „Serum Run to Nome” (Trka za dopremanje seruma u Noum), dvadeset grupa pasa vuklo je saonice 1.085 km po snegu i ledu, i za svega šest dana, donelo je spasonosni protivotrov. Iz ove ekspedicije pamtimo imena dva haskija: Balto i Togo.
Šenon predaje serum usled gubitka četiri psa na tom putovanju, suočivši se sa poteškoćama usled promrzavanja. Leonard Sepala, mašer koji je nastavio put, prešao je sa timom više od 170 km kroz temperature i do - 65ºC.
Krzno sibirskog haskija ima poseban sloj koji se sastoji od veoma tanke, veoma uvijene dlake koja, poput perjane jakne, zadržava topao vazduh uz njihovo telo. Svojim dugačkim, pufnastim repom, noću prekrivaju nos i udišu topao vazduh. Dlaka haskija je u stanju mirovanja, za razliku od drugih pasa koji moraju da se šišaju.
Njihova dlaka je sastavljena od dragocenih proteina i masti, i haskiji ne moraju da je menjaju sve dok vreme ne postane umerenije, a hrana dostupnija, objašnjava stučnjak za veterinarsku patologiju Keli Kridajl.
Budući da je preostalo svega dva dana do isticanja roka trajanja seruma, Sepala je doneo odluku da pređe Norton Saund, nestabilni rukavac Beringovog mora pod ledom. Togo, vođa psećeg tima, zaobilazio je opasne zone.
Posebni senzori u brkovima, koji haskiji imaju više nego drugi psi, omogućavaju im da osete promene u protoku vazduha.
„Vuča je tehnička igra, jer za to ne dobijaju nagradu”, objašnjava Rejmond Kopinger, koautor knjige „Kako psi rade”. „Razigranost im, dakle, daje socijalnu sposobnost da deluju kao tim, jača vezu između čoveka i psa, i smanjuje agresiju unutar grupe”, prenosi Blic.
Sepalini psi, timski, bezbedno su prešli opasni rukavac. Dovezli su serum 146 km od Nouma.
Pretposlednju etapu, od Šaktulika do Golovina, trebao je da pređe Sepala. U normalnim uslovima, službi bi trebalo 25 dana da pređe ovaj put, ali vremena za to nije bilo. Serum ima rok trajanja, svega šest dana, u surovim zimskim uslovima.
Gunar Kasen, drugi vozač saonica, dostavlja lek, nakon šest dana od početka akcije, doktoru Večku (2. februara 1925. godine). Balto, sibirski haski i Kasen, putovali su jedino poslednjih 88, od 1.874 km, koje su 20 mašera i oko 150 pasa prešli.
Dovezli su serum jedan dan pre isteka roka i time spasili 10 hiljada života.
Balto je pridobio svu pažnju, jer je poslednji stigao do Nouma, iako su svi psi zaslužni za spasavanje gradića na Aljasci. Postao je heroj, a u Central parku u Njujorku je postavljena i njegova statua, po mnogima nepravdeno, jer ispada da je samo on po tome bio zaslužan.
Universal Picture je 1995. godine napravio i animirani dečiji film o njemu. Umro je 1993. godine, sa 14 godina, a njegovi ostaci se nalaze u Muzeju prirodne istorije u Klivlendu.
Izvor: Blic
