Tri uvrnuta projekta o zagađenosti vazduha u Kini

Liu Bolin nije imao nameru da stvori umetnost od zagađenog vazduha, ali je umetnost pronašla njega. Njegov svetli studio sa visokom tavanicom nalazi se na kraju uličice oivičen zgradama od cigle, na periferiji Pekinga u starom industrijskom kraju danas poznatom kao umetnička zona 798. Preselio se tamo nakon što je njegov prethodni studio srušen u jednom od talasa rekonstrukcija koji je transformisao grad.

Gubitak ga je naterao da razmisli o položaju individualaca u savremenom urbanom životu i odveo ga ka seriji performanasa o nestajanju – projekat koji je nazvao Skrivanje u gradu (Hide in the City). U svom poslednjem performansu zakačio je 24 mobilna telefona na drečavo narandžasti prsluk za spašavanje – 12 napred i 12 pozadi – i počeo da uživo emituje svoje šetnje kroz Peking. Prvobitni smisao performansa je bila meditacija koja govori o rasprostranjenosti tehnologije. Međutim, ispostavilo se da je nudio ljudima uznemirujući pogled na guste oblake smoga koji vise na nebu dok on tumara ulicama.

„Pošto teško podnosim zagađenje, osećao sam se veoma neprijatno, teško sam disao i mislio ‘Ovo mesto nije dobro za život’“, rekao je Liu. Narandžasti prsluk je na displeju iza njega, na lutki sačinjenoj od kablova za punjenje telefona. „Želim da na ovaj način predstavim svoje okruženje“.

,,Različiti ljudi imaju različite načine da izraze svoja osećanja. Dramaturzi imaju svoje, romanopisci svoje”, kaže on. ,,Ovo je samo moj način da izrazim svoja osećanja”.

Đanguo Sjungdi – pseudonim koji znači „Ludi brat“ (Brother Nut) – na eksplicitniji način zagađenje vazduha pretvara u umetnost. U stvari, on to radi doslovno. Tokom 100 dana nosio je snažni industrijski usisivač kroz Peking, usisavajući vazduh i sve što on sadrži. Kada je završio, dobio je oko 100 grama prašnjave supstance, koju je pomešao sa glinom i napravio ciglu.

Neki prolaznici su mislili da je čistač ulica. Drugi su mislili „da sam testirao kvalitet vazduha, a neki su mislili da sam dostavljač hrane. A bilo je i onih koji su me zaustavljali govoreći ‘Imam trosobni apartman. Koliko tražiš za čišćenje?’“

Njegova stvarna svrha je bila daleko ozbiljnija. On je zagađenje vazduha pretvorio u nešto opipljivo i čvrsto, kako bi pomogao ljudima da opipaju pretnju s kojom žive. „To je tema koja se tiče svih nas“, kaže on. 

Dao je ciglu čoveku koji je renovirao tradicionalnu pekinšku dvorišnu kuću i koji ju je ugradio u svoje zdanje. „Stavio sam ciglu na gomilu drugih“, rekao je Ludi brat. „Ja ovo vidim kao uzvraćanje individue zajednici“.

U drugom performansu je prikačio dugu, narandžastu cev na auspuh od autobusa i upumpavao izduvne gasove natrag u vozilo. Posmatrače je zamolio da stave maske za zagađenje i da uđu u vozilo na nekoliko minuta.

„Smrad je bio grozan, čak i sa maskom. U autobusu su me bolele i oči“, rekao je. „Ono što sam hteo da poručim je da uništavamo sami sebe u gradovima koje smo stvorili. Udišemo zagađeni vazduh i izazivamo zagađenje. Trpimo posledice onoga što smo sami proizveli“.

U instalaciji koju je nazvao Zvezdano nebo (Starry Sky), Ludi brat je ispunio veliku sobu sa 3000 svetiljki predstavljajući zvezde koje stanovnici gradova u kojima zvezde žive retko viđaju. Audio senzori su snimali razgovore prolaznika i kad god bi upotrebili pozitivne reči poput „sloboda“, „tolerancija“ ili „jednakost“, svetla bi postala svetlija. Negativne reči kao „nasilje“ ili „zagađenje“ bi potamnile svetla.

„Većina mojih radova prikazuje teme zastupljene u društvu u kome živim”, kaže on. „Svež vazduh i sunčeva svetlost su osnovne za naš opstanak. U našem društvu njih nema, a ovo je moj način da o tome govorim“.