Profesor Poljoprivrednog fakulteta Eisaburo Ueno i Hačiko su jedno drugom ušli u život 1924. godine kada je Hačiko još bio štene. Ova rasa je poznata kao nezavisna i tvrdoglava, a mužjake karakteriše ćudljivost i nedruželjubivo raspoloženje prema drugim mužjacima. Međutim, njihova lojalnost i privrženost gazdi kada ga jednom zavole su neprocenjivi.
Kada je malo porastao, Hačiko je počeo svakog dana da ispraća svog gazdu na posao. Rastajali su se na železničkoj stanici Šibuja, odakle je profesor putovao vozom, a po završetku radnog vremena bi ga na istom mestu čekao. Bilo je neshvatljivo kako je Hači tačno znao kada treba da stigne na mesto susreta.
Ovim radosnim sastancima je, nažalost, 1925. godine došao kraj kada je profesor usled zdravstvenih problema preminuo u toku predavanja na fakultetu. Dva prijatelja su se zauvek rastala. Upravo je ovaj događaj demonstrirao Hačikovu vernost i prijateljstvo – on je narednih 10 godina, svakog dana na istom mestu i u uobičajeno vreme, uzaludno čekao svog vlasnika. Iako je bilo pokušaja udomljavanja kako ne bi živeo na ulici, Hačiko je bežao i vraćao se pun nade na mesto koje ga je snažno vezivalo za gazdu sve dok nije uginuo.
Bezuslovna ljubav psa prema vlasniku privukla je veliku pažnju nacije, a posebnu ulogu odigrali su novinari. Zahvaljujući njima priča o Hačiku se brzo pročula i probudilo se ponovno interesovanje za rasu japanske akite.
Još dok je Hačiko bio živ, najpoznatiji dnevni list u Tokiju Asahi objavio je članak o psu koji svakodnevno čeka svog vlasnika, a kao rezultat toga ljudi su počeli da mu donose hranu na stanicu i da obraćaju vise pažnje na njega. Ovaj dnevni list je zaslužan i za pokretanje inicijative da mu se podigne spomenik ispred železničke stanice, na mestu gde se nekada susretao sa vlasnikom. Akcija je naišla na veliki odziv, pa su novčane donacije stizale i iz inostranstva.
Jedan od studenata profesora Uena je, dirnut pričom o Hačiku, počeo da istražuje o akitama i o njima objavljuje članke. Podigao je svest japanskog naroda koji je sve više počeo da radi na očuvanju vrste koja je bila pred izumiranjem. Mnogi smatraju da je privilegija imati psa za kojeg se veže ovako snažna priča o odanosti i prijateljstvu.
Hačiko je postao nacionalni simbol lojalnosti i nepresušan izvor inspiracije, pa je priča preneta na male ekrane i postala predmet mnogih knjiga. Svake godine, 8. aprila, održava se ceremonija u njegovu čast ispred bronzane statue na nekadašnjem mestu sastanka, a podignut im je i zajednički spomenik ispred Poljoprivrednog fakulteta koji oslikava njihov ponovni susret. Njegovi preparirani ostaci nalaze se u prirodnjačkom muzeju u Tokiju.
Da biste osetili sve čari ove plemenite priče o životinjama, preporučujemo vam da pogledate američki film - Hači: priča o psu, sa poznatim glumcem Ričard Girom u ulozi profesora.
IZVOR: Superljubimac
