Ovo su romani sa najčudnijim naratorima!

Foto: BBC

Prevela: Mirjana Dragović

Verovali ili ne, u novom romanu Jana Mekjuana „Orahova ljuska” (Nutshell) narator je fetus. Uvodna rečenica glasi: „Pa evo me, ležim naglavačke u jednoj ženi. Prekrstio sam ruke i strpljivo čekam, čekam i pitam se u kome sam i zašto sam tu.” Ovo je u potpunosti ludo, ili kako je sam Mekjuan rekao u nedavnom intervjuu za „Gardijan” (The Guardian), ideja „koja je toliko smešna da nisam mogao da joj odolim”.

Međutim, ideja je u potpunosti uspela, što je veoma iznenađujuće. Ovaj fetus je izrazito obrazovan za svoje godine (njegova majka sluša podkaste i tim informacijama pokreće um svog radoznalog deteta). Takođe već voli „Sanser” vino, „proceđeno kroz zdravu posteljicu”, ali i pokazuje zanimljivu sklonost ka preopširnim monolozima, što podseća na Šekspirovog „Hamleta”. (U romanu ima dosta elemenata iz te predstave). Zahvaljujući uzbudljivom zapletu roman je veoma interesantan i brzo se čita.

Koliko god ovo neobično zvučalo, Mekjuan nije prvi romanopisac koji je pomerio granice što se tiče nesvakidašnjih naratora. Pre njegovog fetusa bilo je mnogo neočekivanih naratora i nesvakidašnjih tački gledišta, te su perspektive njihovih priča neobične.

Markus Zuzak, „Kradljivica knjiga” (The Book Thief) (2005)

Radnja romana ovog pisca koji je australijsko-nemačkog porekla smeštena je u vreme Drugog svetskog rata. „Kradljivica knjiga” govori o desetogodišnjoj Lizel Meminger koja svedoči užasima nacističkog režima u Nemačkoj, njenoj rodnoj zemlji. Ono što roman čini drugačijim od drugih priča o Holokaustu jeste činjenica da je narator ni manje ni više nego Smrt. Kao da ovo nije dovoljno čudno, Zuzak je Smrt predstavio kao Kosača koji nije toliko zloslutan, već je iscrpljeni domar koji je u isto vreme ciničan i osećajan. „Zaboravite kosu”, šali se kada je u pitanju alat s kojim radi. „Prokletstvo, treba mi metla ili mop.”

5e8a5161de49c943dd66591511207f50_cover_large.jpg

Foto: Dress like the book

Alis Sebold, „Divne kosti” (The Lovely Bones) (2002)

Danas je uobičajeno da su u romanu deca u ulozi naratora, naročito deca koja imaju specifičan pogled na život, poput autističnog naratora u romanu Marka Hadona „Neobičan događaj sa psom u noći” (The Curious Incident of the Dog in the Night-Time) (2003) i Džeka iz romana Eme Donohju iz 2010. godine, pod nazivom „Soba” (Room), u kojem je majku i sina zatočio čovek koji nju zlostavlja. Međutim, narator iz romana Alis Sebold, „Divne kosti”, nije ništa manje zanimljiv od ovih naratora. Četrnaestogodišnja Suzi Salmon, nakon što je brutalno silovana i ubijena, priča priču iz svog raja dok posmatra šta se dešava njenoj ožalošćenoj porodici i okolini.

Orhan Pamuk, „Zovem se crveno” (My Name Is Red) (1998)

U romanu „Zovem se crveno”, filozofskom trileru o ubistvu čiji je počinilac nepoznat i čija se radnja odvija u 16. veku, Istok se susreće sa Zapadom u Istanbulu. Orhan Pamuk, najpoznatiji turski savremeni autor, koristi 12 različitih naratora i otkriva njihove tajne koje pomažu razrešenju misterija. U romanu ima najrazličitijih naratora: detektiv, žrtve ubistva koje govore iz groba, odrubljena glava, Smrt koja hara ulicama grada, Sotona, pas, konj, drvo, zlatni novčić, ali i najneobičniji narator među njima - grimizna boja.

benim_adim_kirmizi_650.jpg

Foto: Sozcu

Tibor Fišer, „Kolekcionar kolekcionara” (The Collector Collector) (1997)

Kada je u pitanju upotreba neživog objekta kao naratora, Tibor Fišer je neprevaziđen sa svojim romanom „Kolekcionar kolekcionara”. Naime, narator ovog romana je naročito pričljiva keramička zdela iz Mesopotamije koja je stara 6000 godina i vešta je u igri reči. „Misliš da si nesumnjivo prošla kroz nedaće?”, kaže deo stonog posuđa Rosi, svojoj novoj vlasnici. Rosa je proceniteljka antikviteta koja nema sreće u ljubavi, ali ima neverovatnu veštinu da „čita” predmete s kojima radi, odnosno da vidi kroz šta su sve prošli i to uz pomoć „golicača vazni”. „Dakle, radili su mi razne stvari: razorili su me, razotkrili, razvlačili, razgađali, razočarali, razdertili, razvalili, razludeli, pa čak su me i razgledali”. ("I’ve been used: abused, disabused, misused, mused on, underenthused, unamused, contused, bemused and even perused").

Dženi Diski, „Poput majke” (Like Mother) (1988)

Mekjuanov nerođeni narator je dovoljno upečatljiv. Međutim, on nije prvi pisac koji je za naraciju upotrebio specifičnu bebu. U romanu Dženi Diski, „Poput majke" narator je beba rođena bez mozga. Nika („Niko”, tačnije Nonentity) priča o životu svoje majke Frensis: „Želim da mi prođe vreme. Nemam o čemu da pričam, sem o mojoj majci... Imam dar da time nadomestim svoju praznu lobanju”. Diskijeva ulazi u problem logike tako što nas tera da budemo manje skeptični; ovo je priča „ispričana zamišljenim rečima”, objašnjava Nika, koju priča „zamišljenim slušaocima”.

_veb_novinarstvo.gif

Ričard Adams, „Potopljeni brod” (Watership Down) (1972)

Iako je naracija u trećem licu, „Potopljeni brod” zaslužuje da se nađe na ovoj listi, a autor Ričard Adams zaslužuje pohvalu za originalnost. Priča je predstavljena sa tačke gledišta zečije populacije (Adams je zapravo stvorio čitavu jednu civilizaciju) i veličanstveni je prikaz zajednice zečeva i njihove potrage za novim, bezbednim domom. Baš kao i deca naratori i antropomorfni heroji i heroine su sve više popularni u poslednjih nekoliko godina. Na primer, Lalin Pol je dobila pohvale za roman „Pčele” (The Bees), koji je objavljen pre dve godine. Roman je distopijski triler čija se radnja odvija u košnici a narator je Flora 717, pčela radilica nižeg reda.

96458328_watership_down_news_large_trans_EGna_Gd.jpg

Foto: Telegraph

Italo Kalvino, „Kosmikokomike” (Cosmicomics) (1965)

Zbirka kratkih priča Itala Kalvina, „Kosmikokomike” ima najčudnijeg naratora koji se zove stari Qfwfq. Stariji je od samog univerzuma - „Ne želim da se hvalim, ali sam od početka mogao da se kladim da će univerzum nastati jednog dana i bio sam u pravu”. Qfwfq može da menja oblik i u svakoj priči je drugačijeg oblika: nekad je stvorenje koje je među prvima izašlo iz iskonske vode, nekad je dinosaurus, nekad je dete čije su „jedine igračke” u čitavom univerzumu atomi vodonika; nekad je čak i sami atom.

Dafne di Morije, „Paraziti” (The Parasites) (1949)

Iako nije čudnovat poput nekih, briljantno uznemirujući roman „Paraziti” Dafne di Morije protivio se konvencijama svog vremena. Priča o polubratu i polusestri Nilu i Mariji Delejni i njihovoj polusestri Seliji za naratora ima prvo lice množine - mi; dakle, njih troje su jedno. Ovo je suptilno podržavanje njihove incestuozne bliskosti, ali je prisutna i činjenica da su zarobljeni u porodičnoj drami koja datira još od njihovog detinjstva. Ovakve elemente je i Džefri Judženidis upotrebio u romanu „Samoubistvo nevinosti” (Virgin Suicides) iz 1993. godine. Judženidis nije ispričao priču sa tačke gledišta nesrećnih sestara Lisbon, već je istražio kolektivnu perspektivu dečaka iz komšiluka koji su bili opsednuti sestrama.

Agata Kristi, „Ubistvo Rodžera Akrojda” (The Murder of Roger Ackroyd)(1926)

Nepouzdani autori - od guvernante u romanu Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja” (The Turn of the Screw) (1898), Nabokovog Hamberta Hamberta iz „Lolite” (1955), Džona Selfa iz romana Martina Ejmisa „Novac” (Money) (1984) do Elisovog Patrika Bejtmana iz romana „Američki psiho” (American Psycho) iz 1991. godine - mogli bi da dobiju svoju listu. Međutim, posebna upotreba naratora u romanu „Ubistvo Rodžera Akrojda” doživljena je kao revolucionarna kada je ovaj krimi triler bio objavljen. Narator je doktor Džejms Šepard, pomoćnik čuvenog detektiva Kristijeve, Herkula Poaroa, pri istraživanju obrednog ubistva. Ispostavlja se da ovaj blagonakloni, naizgled bezopasni seoski doktor krije mračnu tajnu.


Izvor: BBC


Mirjana je veliki filmofil, večiti optimista i veruje da je smeh najbolji lek.