Jednom, ne tako davno, snimali su se veliki filmovi. Glavni glumci su pevali, igrali i šarmirali publiku. Glavne glumice su bile zanosne. Reditelji su pozajmljivale oprobane pozorišne tehnike i konvencije. Svaki iskričavi kadar bio je ispunjem iskrenim i potresnim emocijama.
A danas?
Danas glavni glumci pevaju, igraju i šarmiraju publiku (Čening Tejtum). Glavne glumice su zanosne (Rut Nega u filmu „Laving“). Reditelji pozajmljuju oprobane pozorišne tehnike i konvencije (reditelj i scenarista Kenet Lonergan). Ponekad, u najvišim dometima filmske umetnosti, svaki iskričavi kadar ispunjen je iskrenim i potresnim emocijama (film „Mesečina“).
Ako je tako, zašto filmovi koji se oslanjaju na nostalgiju za boljim i jednostavnijim vremenima osvajaju titule najvažnijih filmskih ostvarenja godine? Film „La la lend“, pohvala starom Holivudu, dobio je sedam nominacija za „Zlatni globus“. Nijedan drugi kandidat nije dobio toliko nominacija ove godine, iako u konkurenciji ima ostvarenja koja ga nadmašuju i umetnički i vizuelno, a takođe i po relevantnosti za današnje društvo.
Jedan primer je „Džeki“, postmoderna parodija istorijskih narativa, portret jedne žene sastavljen iz brojnih odlomaka, film koji pleni pažnju i podstiče na razmišljanje. „Mesečina“ je suptilna drama, koja ne zalazi u patetiku iako obrađuje duboko potresnu temu. „Dolazak“ je vizuelno upečatljiv, a istovremeno promišljen i poziva na empatiju kad smo suočeni s nepoznatim. Nasuprot svemu tome, „La la lend“ govori o tome kako su filmovi bili sjajni nekada davno.
Cela konkurencija u trci za Oskara opovrgava tu ideju. Ipak, „La la lend“ je favorit u kategoriji najboljeg filma. Kritike kažu da je topao i prijemčiv i da će osvojiti američka srca.
Toplina je zaista najveća snaga „La la lenda“. U glavnim ulogama, Ema Stoun i Rajan Gosling se susreću i rastaju kao da plešu, te na kraju zajedno provode leto baveći se umetnošću i izlazeći u barove.
Ema Stoun igra Miju, glumicu koja pokušava da se probije uprkos teškoj životnoj situaciji. Na brojnim audicijama u poslednjem času gubi ulogu za ulogom, a u međuvremenu radi u kafiću. Rajan Gosling igra Sebastijana, strastvenog ljubitelja klasičnog džeza, koji se bolje snalazi sa notama nego u društvu drugih ljudi. Oni podržavaju ohrabruju jedno drugo u nastojanjima da ostvare snove – da postanu novi Ingrid Bergman i Čarli Parker.
Film je veoma stilizovan i pun aluzija, kao što je scena koja podseća na mjuzikl „Smešno lice“, gde se bukvalno pleše među zvezdama. Čak i gledaoci koji inače smatraju da je takva romantika otužna teško mogu da nađu zamerku estetici „La la lenda“. Sve je pažljivo osmišljeno i ostvareno, uz dašak ironije. Recimo, Mia se pita da li je monodrama koju je sama napisala i u kojoj nastupa „previše nostalgična“.
„La la lend“ prihvata sve standardne elemente žanra – mjuzikla i ljubavne priče – te zatim uspešno ruši te iste konvencije, jer u ovoj priči ima mnogo više od susreta dvoje mladih. Za takav zaplet, filmske tehnike, trikovi i aluzije odabrani su savršeno.
Zašto se film uporno drži slavne prošlosti i posmatra je kroz ružičaste naočare?
Jedino ostaje pitanje, zašto i danas ponavljamo tu istu priču i zašto je slavimo kao visoko dostignuće filmske umetnosti? Zašto se film uporno drži slavne prošlosti i posmatra je kroz ružičaste naočare? Godine 2011, „Umetnik“, nemi film s radnjom smeštenom u Holivudu ovenčan je Oskarom za najbolji film. Iste godine, četiri Oskara je osvojio „Hugo“, film sa sličnom nostalgičnom temom.
Za razliku od filma, književnost posmatra aluzije na klasična dela kao interesantan način da se privuku čitaoci, ali ne i preduslov za uspeh. Na primer, ako neko savremeno književno ostvarenje sadrži ljubavnu priču napisanu po uzoru na dela Džejn Ostin, možda neće odmah biti otpisano kao neozbiljno, ali svakako neće samo zbog toga pobrati književne nagrade.
Autoriteti u drugim umetničkim oblastima razumeju da tradicionalno ne mora nužno da bude i kvalitetno. Ceni se inovacija i hrabrost u nalaženju novih izraza, umesto da se novine smatraju inferiornim u odnosu na tradiciju.
U svetu „La la lenda“, sve što je novo postaje predmet šale. Na svom putu ka zvezdama, Mia odlazi na mnoštvo audicija, ali ne dobija nijednu ulogu. Sebastijan i ona veruju da te uloge i ne zaslužuju glumicu kao što je ona.
Jedna od tih uloga predstavlja „Zlatokosu ispričanu iz perspektive tri medveda“, kako je Mia šaljivo opisuje. Da li je ovo šala na račun filmova koji uporno prepričavaju iste popularne zaplete, samo da zgrnu još novca? Ako je tako, čudno je što tu kritiku upućuje baš „La la lend“, prepun aluzija na stare filmove. Ili to znači da današnji filmovi prečesto ponavljaju poznate priče iz perspektive potlačenih i obespravljenih? To bi bila vrlo cinična opaska.
Na početku filma, Sebastijan se žali da je njegov omiljeni džez bar pretvoren u „samba-tapas“ lokal, što je šala koja se ponavlja kroz ceo film. Samba je brazilski ples, dok tapasi potiču iz španske kuhinje. Kombinacija ta dva ili potiče iz neznanja ili iz prenaglašene težnje da se što više naglasi raznovrsnost. Za Sebastijana, to je dokaz da Los Anđeles obožava sve, a ne zna vrednost ničega. Interesantna primedba, ali umesto da se zadrže na tome, likovi odmah potom zapevaju i zaigraju.
I druga socioekonomska pitanja samo su ovlaš dotaknuta. Džon Ledžend igra pevača džez grupe koja se na početku drži klasničnih osnova džeza, ali kasnije dodaje zvuk sintisajzera. Zahvaljujući tome osvaja neverovatnu popularnost na Jutjubu i odlazi na turneju. Predstavljen je kao suprotnost Sebastijanu, pragmatičan dok se Sebastijan čežnjivo prepušta nostalgiji. Kontrast u njihovom društvenom položaju stavljen je u drugi plan.
Pitanja socijalne klase, rasne nejednakosti i privilegije prisutna su na površini, ali nisu dublje razrađena, premda ceo film preispituje ideju američkog sna. To bi moglo da prođe pre deset godina, ali danas je jasno da svi ti faktori utiču na radnju, iako se film pretvara da oni ne postoje.
Umesto da slavimo veseli svet „La la lenda“ i klasičnog Holivuda, možda je vreme da odamo priznanje drugim savremenim filmovima, koji postižu nešto drugo: nalaze nadu uprkos tragedijama („Mančester pored mora“), trijumf uprkos ugnjetavanju („Mesečina“), lepotu uprkos gubicima („Džeki“).
IZVOR: Huffington Post
