Ovi dugoživci su mikroskopski beskičmenjaci koji mogu da žive u govoto bilo kom okruženju, mogu podneti temperature u rasponu od 150 stepeni Celzijusovih, pa do ispod nule. Žive u moru, slatkoj vodi, na kopnu, a geografski su rasprostranjeni svuda. Poznato je da je naučnicima uspelo da ožive tardigrade posle 30 godina dubokog smrzavanja. Kao ekstremofili, u nepovoljnim uslovima života ulaze u stanje anabioze i opstaju u neprijateljskim uslovima duži vremenski period.
U aprilu ove godine, izraelska bespilotna svemirska letelica „Berešit“, koja je između ostalog tereta prevozila hiljade dehidriranih tardigrada, srušila se na Mesec. „Arch Mision Foundation“ neprofitna organizacija stvorila je misiju takozvanog rezervnog plana za čovečanstvo stvarajući arhivu kopija planete Zemlje, kako bi ljudsko znanje, floru i faunu pohranili na različite lokacije u Sunčevom sistemu gde bi preživele eventualnu apokalipsu našeg sveta. Izraelska svemirska letelica prevozila je prvu lunarnu biblioteku ove fondacije, digitalnu arhivu u koju je implementirano 30 miliona stranica informacija. Ipak, pored mikro biblioteke poslati su i uzorci ljudske DNK i hiljade dehidriranih tardigrada.
Na osnovu analize putanje svemirske letelice, kao i načina transporta same lunarne biblioteke, Nova Spivak, osnivač ovog projekta je za časopis Wired rekao da je uveren da je biblioteka, „predmet veličine DVD-a napravljen od tankih listova nikla“, preživela pad uglavnom netaknuta. Ipak, to ne znači da su uzorci DNK ili vodeni medvedi u dobrom stanju.
„Poslali smo dovoljno uzoraka DNK da obnovimo život na Zemlji, ako je potrebno“, objavio je Spivak na svom nalogu na Tviteru.
Za ovakvu misiju potrebna su mnogo naprednija biotehnološka sredstva, ali ovakva misija je uspela da prenese uzorke DNK. Iako vodeni medvedi neće moći da prežive ili se razmnožavaju na Mesecu, one bi mogle biti od pomoći na drugi način. Dehidrirane tardigrade teoretski, mogle bi se sakupiti, oživeti i proučavati kako bismo možda nešto naučili o vremenu koje su provele tamo. Iako su bez vode i bez hrane, oni se iz suspendovane animacije mogu vratiti i nakon nekoliko decenija provedenih u tom stanju, piše BBC.
Nakon što ostanu bez vode, oni povuku svoju glavu i osam zakržljalih nožica, a potom uđu u stanje suspendovane animacije tokom koje njihov metabolizam uspori na 0,01 odsto normalne brzine rada. Ukoliko ih vratite u vodu, decenijama kasnije, mogu se bez problema vratiti u pređašnje stanje. Ono što ova bića čini idelanim za ovu misiju prema mišljenju Spivaka jeste činjenica da su oni još pre desetak godina preživeli boravak u svemiru.
Ipak, neki naučnici ističu da to nije dobra vest. Profesorka planetarnih i svemirskih nauka Monika Gredi smatra da je na ovaj način netaknuta okolina Meseca trajno promenjena. Neki trvde da su prve promene napravili još Nil Armstrong i Baz Oldrin tokom svog boravka na Mesecu pre 50 godina, ali razlika je u tome što tada nismo bili dovoljno svesni koliko se mora voditi računa na okolinu drugih svemirskih tela. Sada kada smo toga svesni, ne bi smeli tako nešto da radimo. No i mimo toga, Nasina kancelarija za Planetarnu zaštitu odobrila je ovu misiju klasifikujući je u interesu razvoja ljudskog saznanja.
Koji stav od ova dva sučeljena je ispravan, upitno je. Da li našim angažovanjem i uplitom u nedovoljno poznato polje svemira možemo izazvati negativne posledice? Ili je potrebna ovakva vrsta radikalnog istraživanja kako bi smo proširili granice svoje svesti i svojih sposobnosti? Jedno je sigurno, priroda Meseca je promenjena. Istorija čovečanstva planete Zemlje skrivena u nano disku pruža nadu da u slučaju našeg nestanka, neke druge vrste ovog Univerzuma nas neće zaboraviti.
Izvor: Livescience.com
