Kitovi su bili manji i tamniji od divovskog čelastog kita (Berardius bairdii), jedne od najvećih vrsta, među ukupno 22 vrste koje pripadaju porodici kljunastog kita koje su pronađene u severnom delu Tihog okeana. Da li su oni bili samo mali predstavnici te vrste, ili, pak, nešto sasvim drugo?
Japanski naučnici izvršili su DNK analizu. Rezultati su ukazivali na to da bi ova tri kita mogla biti predstavnici potpuno nove vrste kljunastog kita. Međutim, naučnicima je nedostajalo još primeraka kako bi to i potvrdili.
Od kada su rezultati ovih DNK analiza objavljeni, Filip Morin iz Nacionalne okeanske i atmosferske administracije želeo je da sazna više. Da li je ovo zaista bila nova vrsta kita koja nikada pre nije bila zvanično primećena? Morin je odlučio da to otkrije.
Imao je razloga da bude optimističan – meštani su tvrdili da su kita viđali i pre. Imali su čak i ime za njega: karasu, što znači vrana ili gavran, zbog njegove tamne boje i male veličine.
I pored toga, Morinov zadatak nije bio nimalo lak. Kljunasti kitovi poznati su po tome što su neuhvatljivi. Oni većinu svog vremena provode daleko od obale, na oko 3.000 m ispod nivoa mora, i hrane se ribom koja obitava na morskom dnu, kao i džinovskim lignjama. „Veoma se retko viđaju i nisu često nasukani na plažama. Pred smrt, oni su daleko od obale, gde se raspadnu i potonu“, kaže Morin.
On je zajedno sa timom međunarodnih istraživača identifikovao najveći mogući broj jedinki divovskog čelastog kita, koje su pronašli u muzejima i na retkim izložbama. Dobili su ukupno 178 primeraka koji su pre bili identifikovani kao divovski čelasti kitovi, a zatim su započeli sa DNK analizom.
„Zanimalo me je da li možemo da nađemo druge primerke ove vrste van Japana“, kaže Morin. „Jedinke su se prostirale od severnog dela Pacifika u Rusiji do Meksika.“
Kada su pregledali rezultate, otkrili su da dva uzorka tkiva koja su pronašli u muzeju odgovaraju ovom novom, retkom, tamnom kitu, koji trenutno nema ime, već se naziva „crnom verzijom“ divovskog čelastog kita.
Osim tri kita pronađena u Japanu, otkrili su još tri koja odgovaraju ovom genetskom profilu. Svi oni su u pogledu genetike različiti od divovskog čelastog kita, navodi ovaj tim u časopisu Marine mammal science.
Ovo je dokaz koji je bio potreban Morinu da bi klasifikovao tamnijeg kljunastog kita kao novu vrstu roda Berardius. Sada je ukupno imao osam primeraka. Ovo znači da postoje tri vrste u okviru ovog roda. „Crna verzija“ drugačija je od ostale dve, divovskog čelastog kita i Arnovog kljunastog kita, koji je pronađen u Južnom okeanu. Sve tri vrste međusobno se razlikuju.
„Genetski gledano, mogli bismo da kažemo da ovde postoji različita evolutivna linija“, objašnjava Morin. „Nova vrsta sličnija je onoj pronađenoj u Južnom okeanu, nego divovskom čelastom kitu iz Tihog okeana, iako i sama obitava u tom okeanu.
Nažalost, ova nova vrsta identifikovana je samo na osnovu jedinki koje su već bile mrtve. Nikad nije primećen u divljini. Zbog toga crna verzija kljunastog kita ostaje neuhvatljiva.
Tim je došao do zaključka da, baš kao ostali kljunasti kitovi, nova vrsta takođe provodi veoma malo vremena pri površini okeana. Postoje indirektni dokazi da se oni usuđuju da odu iz Tihog okeana u neke tropske vode. Njihova koža ima karakteristične ovalne ožiljke, koji su dokaz da su ajkule modlice (Isistius brasiliensis), koje se mogu naći samo u tropskim vodama, gricnule po koji komadić njihovog mesa.
„Osim ove činjenice, ne možemo tačno utvrditi gde su nastanjeni. Još uvek znamo veoma malo o kitovima koji su udaljeni od naše obale, jer ih je veoma teško uočiti i proučiti“, rekao je Morin za BBC Earth. „Sada kada znamo da ova vrsta postoji, kada znamo ponešto o njoj, možemo započeti neko detaljnije istraživanje. Mnogo toga nas zanima. Nadamo se da ćemo početi da ih opažamo u divljini, što bi nam pomoglo da saznamo gde ih tačno možemo pronaći“.
Razlike među kljunastim kitovima su male, što otežava raspoznavanje pojedinačnih vrsta. Ipak, Erih Hojt, jedan od koautora istraživanja, kaže da tamna boja i mala veličina karakteristična za ovu vrstu mogu olakšati posao.
Da bi to toga došlo, lov na kitove u blizini japanske obale moraće da se prekine. „U okviru našeg istraživanja sprovedenog na Kamčatki a pogotovo na Beringovom ostrvu, otkrili smo da su kitovi veoma društveni i da međusobno uspostavljaju trajne veze. Pošto saznajemo sve više činjenica o njima, lov na kitove u 21. veku postaje sve manje prihvatljiv“, dodaje Hojt.
Izvor: BBC
