Reč kristal potiče od grčke reči reči „κρύσταλλος“ koja znači čisti led. Kristal je supstanca koju čini neki element iz prirode. To može da bude metal, mineral, voda, so. Bitno je da u izgradnji kristalne strukture učestvuje samo jedan sastojak – bilo jedan element bilo jedno jedinjenje, ali ne sme da bude nikakvih drugih primesa. U protivnom kristal neće posedovati svoja svojstva niti će vredeti mnogo.
Kristali mogu biti različitih boja i veličina. Oni najveći dostižu nekoliko metara, a budu teški i nekoliko stotina kilograma. U prirodi se čisti kristali retko nalaze i samim tim su vredniji. Zbog njihove lepote, čistoće, sposobnosti da prelamaju svetlo i drugih praktičnih osobina ljudi su kristale koristili kao nakit (krune), amajlije koja štiti od negativne energije ili kao ukrasne figurice. A neki im pripisuju i lekovita svojstva.
Kako nastaju kristali?
Znamo da planeta Zemlja ima svoj omotač i koru iznad njega. Zemljin omotač prožima užarena magma koja se stalno kreće. Zbog velike toplote i pritiska, magma stalno teži da izađe na površinu Zemljine kore. Sa magmom putuje i magmatska voda koja je puna minerala i drugih jedinjenja. Na svom putu ka površini ta voda se hladi a pritisak opada i ukoliko voda naiđe na pukotinu u Zemljinoj kori iz koje ne može dalje, tu počinju da se stvaraju kristali onih supstanci koje se nalaze u toj vodi. Proces nastajanja kristala zove se kristalizacija. Osim vode, kao rastvarač može da posluži i neki gas ili druga tečnost.
Kako se stvaraju kristali u geodi?
Poseban tip kristala čine geode. One nastaju kada rastvori minerala ispune šupljine u tlu. Rastvarač nestane iz rastvora a preostala supstanca počinje da se kristalizuje po zidovima šupljine. Prvo se formira čvrsta ljuska unutar koje od zidovima ka centru nastavljaju da rastu mineralni kristali. Tako nastala geoda veoma podseća na jaje pa se često poredi sa njim.
Šta sve može izrasti u kristal?
Najpoznatiji kristali su minerali, dragulji, dijamant, grafit, led, kuhinjska so i šećer.
Najtvrđi mineral u prirodi je njegovo veličanstvo dijamant. Inspiracija mnogih ljubitelja nakita, lopova, glavni lik mnogih detektivskih filmova, dijamant ima vrlo pravilnu strukturu, dobro prelama svetlost – istovremeno je i vrlo nežan i vrlo snažan. Osim što ukrašava mnoge venčane prstenove i ogrlice sakrivene u moćnim trezorima svetskih banaka, dijamant se koristi za sečenje, brušenje i poliranje. Pošto se u prirodi retko nalazi, pa je stoga skup, zamenjuju ga veštački dijamanti.
Jedan od najpoznatijih dijamanata sveta, nekad najveći, težak 21,6 grama, jeste čuveni Koh-i-Noor (persijski brdo svetlosti). Danas se nalazi u kruni britanske kraljice i nikada ga nije nosio muški vladar. Veruje se da je Koh-i-Noor nastao u Indiji i da je prvi put pomenut pre 5000 godina u jednom epu. Mnogi su se prepirali oko njega, pa i ratove vodili. Pored silnih legendi ispredanih o njemu, veruje se da ovaj dijamant nosi prokletstvo. Naime, svaki muškarac koji ga je ikad nosio ili je izgubio presto ili mu se nešto ružno dogodilo. Prvi monarh koji je nije umro noseći dragulj bila je britanska kraljica Viktorija u IXX veku. Nakon kraljice Viktorije, Koh-i-Noor se uglavnom nalazio u sastavu kraljevskih dragulja britanskih vladarki.
Sem dijamanta, rado viđeni i u vidu nakita nošeni minerali su drago kamenje ametist, akvamarin, granat, opal, ahat, peridot, safir, smaragd, topaz, tirkiz, rodohrozit. Među njima se posebno ističe rubin. Zbog svoje veoma dragocene osobine da dobro prelama svetlost, koristi se u medicini za pravljenje operacionih lasera, u bankama za obezbeđivanje trezora ili u prodavnicama kao deo čitača za bar-kod.
Sastavni deo naše svakodnevice je najrasprostranjeniji mineral u prirodi. Govorimo o kvarcu ili gorskom kristalu. Sačinjen od silicijuma i kiseonika, kvarc se može javiti u više boja a može porasti i do nekoliko metara. Značaj kvarca krije se u dobroj provodljivosti. Zato se ugrađuje u solarne ćelije, baterije za satove, displeje i mikročipove bez kojih nijedan kompjuter ne bi imao memoriju i ne bi radio. Poput kvarca, sličan po značaju za život savremenog čoveka svakako je i grafit. Ovaj mineral je sive boje, upotrebljava se za podmazivanje i za kontakte u električnim motorima. A sa grafitom se susreće i svaki đak prvak jer drvene olovke s kojima počinje svačije obrazovanje u svom središtu imaju upravo grafit.
Međutim, ubedljivo najrasprostranjenije supstance su one s kojima se svakodnevno susrećemo i kojima smo toliko okruženi da ih ni ne primećujemo. Reč je o vodi, kuhinjskoj soli i šećeru.
Osnovni sastojak tela svih živih bića, onaj bez koga se ne može jeste voda. Kakve veze voda ima sa kristalima pitaćete, osim da bude rastvarač mineralnih supstanci o čemu smo malopre govorili? E, pa u svom čvrstom agregatnom stanju voda upravo obrazuje svoj kristal – led. Kristal leda zove se snežna pahuljica. Ona nastaje u oblacima na temperaturama nižim od 0 ⁰C, smrzavanjem vodene pare prisutne u vazduhu. Da bi pahuljica mogla da raste, vodena para prvo mora da se veže za fina zrnca prašine kojima vazduh takođe obiluje. Tako se formira početni kristal na kome dalje raste pahuljica. A kako svaka praška ima sopstveni izgled i građu, to nijedna pahuljica ne može biti ista, već jedinstvena i neponovljiva.
Dalje, jedinjenje bele je boje, koje se dobro rastvara u vodi i zbog kog je morska voda slana je njeno veličanstvo so. Soli ima više vrsta i čovek je koristi za različite svrhe, ali najčešće kao začin u svojoj ishrani. So je izuzetno značajna za čoveka budući da predstavlja esencijalan faktor metaboličkih procesa na nivou ćelije. Takozvana kuhinjska so može se dobiti isušivanjem morske vode ili kopanjem kamene soli u rudnicima na mestu kojih je nekada davno bilo more koje je isparilo a nama ostavilo kristale sole. Možda nije atraktivna da se nosi kao nakit, ali to ne umanjuje njen značaj. Setite se samo bajke So je vrednija od zlata.
Još jedan kristal koji čovek koristi u ishrani jeste šećer. Šećera je generalizovano ime za ugljene hidrate a njih po strukturi i načinu dobijanja ima više tipova. Pomenućemo fruktozu, voćni šećer, laktozu, šećer prisutan u mleku, celulozu, a među svima njima se najviše koristi glukoza. Glukoza se dobija iz šećerne repe ili šećerne trske. Kao i ostali šećeri i glukoza, kada se pojede, daje čoveku veliku energiju. Međutim, prevelik i nepotreban unos šećera dovodi do gojaznosti i do pojave karijesa. Zato u svemu treba imati meru.
