Ali je primljen u bolnicu u četvrtak zbog respiratornih problema, što je opisano kao „mera opreza“. Međutim, 24 sata kasnije se pojavljuju izveštaji da su ga stavili na aparate i da se njegova porodica „plaši najgoreg“.
Bio je sve slabiji otkako su mu uspostavili dijagnozu Parkinsonove bolesti 1984. godine. U poslednje vreme se nije često pojavljivao u javnosti. Ranije ovog meseca je njegov brat, Rahman Ali, otkrio kako je bolest toliko uznapredovala da jedva govori i ne može da napusti kuću.
Kao sportista, biće upamćen po mnogim klasičnim borbama – najviše po sledećim mečevima: po pobedi nad zastrašujućim Sonijem Listonom, kada je postao šampion; po „Borbi veka“ i „Trileru u Manili“ protiv Džoa Frejzera i po „Grmljavini u džungli“ 1974. godine, kada je u 32. godini života iznenadio sve tako što sprečio Džordža Formana iz Kinšase da ponovo osvoji titulu.
Odajući poštu nakon Alijeve smrti, Forman je napisao: „Ali, Frejzer i Forman su bili jedan čovek. Deo mene se otrgao“. Rekao je za BBC: „Muhamed Ali je bio jedan od najvećih ljudi koje sam ikada upoznao. Bez sumnje je bio među najboljim ljudima koji žive danas, u ovom vremenu“.
Još jedan bivši šampion u teškoj kategoriji, Majk Tajson, napisao je: „Bog je došao po svog šampiona. Vidimo se, veliki“.
Lavina sličnih izjava je krenula iz sveta boksa, šire sportske zajednice i daleko izvan nje. Bivši predsednik SAD-a, Bil Klinton, opisao ga je kao „hrabrog u ringu, inspirativnog za mlađe generacije, nekoga ko je pomagao onima kojima je to potrebno, nekoga ko je bio snažan i dobroćudan dok se bori sa teretom sopstvenih problema sa zdravljem“.
Alijev uticaj izvan ringa nije bio ništa manji, nego u njemu. Zaprepastio je bele Amerikance kada je prihvatio islam i promenio ime iz Kasijus Klej u Kasijus Iks, pa u Muhamed Ali, ali i kada je odbio da ide u vojsku, govoreći novinarima: „Čoveče, nemam ti ja problema s tim Vijetkongovcima“.
Godine 1967. je još uvek bio nepobeđen i nije bilo nijednog očiglednog izazivača na vidiku, ali tada su mu oduzete titule i tri i po godine je jedva preživljavao držeći govore po studentskim gradovima i pojavljujući se na Brodveju. Izgubio je svoje najbolje godine kao borac, ali je poraslo protivljenje Vijetnamskom ratu, pa sa njim i Alijeva popularnost. Do sredine 70-ih je bio najveća sportska zvezda na svetu.
Gracioznost i brzina
Na vrhuncu fizičke spremnosti, deceniju ranije, Ali je bio toliko graciozan i brz, da se njegova izvedba graničila sa umetnošću poput baleta. Osvojio je zlato na Olimpijadi u Rimu u poluteškoj kategoriji samo 18 godina, a četiri godine kasnije je dobio prvu titulu šampiona u teškoj kategoriji, kada je zaustavio Listona u najznačajnijoj borbi u kojoj nije pobedio favorit. Izazivači su otpremljeni na estetske operacije, ali je i u njemu čučala žica svireposti: kada ga je Erni Terel nazvao imenom Kasijus Klej, Ali je uzvikivao „Kako se zovem?“ dok ga je strahovito udarao.
Godine 1971, u roku od pet meseci od svog povratka, dobio je priliku da povrati titulu protiv Frejzera, ali više nije bio nedostižan i sjajan kao ranije. Uzbudljivo takmičenje se završilo prvim Alijevim porazom i to na poene, nakon što je bačen u nokdaun levim krošeom u 15. rundi.
Poraz od Kena Nortona koji je bio fizički spreman, ali ipak ograničenih sposobnosti, potvrdio je Alijevo stagniranje, a onda je 1974. godine nokautirao Formana nakon što je iskoristio svoju čuvenu eskivažu pomoću kanapa od ringa (rope-a-dope); ležeći na konopcima da bi sačuvao snagu dok se njegov protivnik ne izmori udarajući. Kasnije, kada su ga pitali kada misli da je trebalo da se povuče, Ali je priznao da je to trebalo da uradi nakon te borbe.
Međutim, on je nastavio da se probija ka užasno napornom, odlučujućem meču sa Frejzerom u Manili, u kom je pobedio pošto što je Frejzerov trener Edi Fač izvukao svog pulena iz ringa pre 15. runde. Ali je to kasnije nazivao nečim najbližim smrti što je mogao da zamisli.
Nakon povlačenja
Godine 1978, nakon što je osvojio titulu treći put tako što se osvetio Leonu Spinksu za poraz, Ali se povukao. Kada se dovukao nazad u ring 1980. kako bi se suočio sa bivšim sparing partnerom Larijem Holmsom, verovatno je već bio u ranom stadijumu Parkinsonove bolesti. Testovi u klinici Majo su pokazali da ne može lepo da skakuće na jednoj nozi i da ima lošu koordinaciju prilikom govora.
Posle poslednje borbe, protiv Trevora Berbika 1981. godine, Ali se povukao. Tri godine kasnije mu je uspostavljena dijagnoza Parkinsonove bolesti. Do kraja decenije, govor čoveka kog su nekad zvali Brbljivac iz Luizvila zbog drskih prognoza ishoda borbi, sveo se na mrmljanje.
Ipak je bio u dovoljno dobrom stanju da može da zapali baklju na otvaranju Olimpijade u Atlanti 1996. godine, iako su mu se ruke tresle zbog bolesti koja je uznapredovala. Nakon toga, još više se povukao u osamljenost i molitvu.
Uprkos smrti njegovo nasleđe nastavlja da živi.
Izvor: The Guardian
