Misterija boje: Forbsova kolekcija pigmenata

FOTO: Creators Vice

Edvard Valdo Forbs, direktor Muzeja umetnosti Fog Univerziteta Harvard u periodu od 1910. do 1944. godine, bio je istoričar umetnosti i umetnik amater koji je putovao svetom u potrazi za umetničkim delima kojim bi upotpunio Harvardsku kolekciju. U nemogućnosti da razume zašto se osipa boja na oslikanim daščanim panelima iz 14. veka koje je nabavio za muzejsku zbirku, počeo je da sakuplja pigmente kako bi rasvetlio tajne slikarske tehnike starih majstora. U početku, sakupljene pigmente je koristio kako bi vršio upoređivanje boja ne bi li utvrdio autentičnost dela. 1927. godine unajmljuje hemičara Rateford Džon Getensa da anilizira pigmente, a samo godinu dana kasnije, u okviru Muzeja umetnosti Fog, osniva Štraus centar za konzervaciju i studije tehnike.

Cf_Hcli_NWEAAH_Wt.jpg
FOTO: Harvard Art Museums

Masivne zastakljene vitrine, koje sežu od poda do plafona, pune starih staklenih posuda sa nalepnicama, ručno ispisanim ili otkucanim na pisaćoj mašini, ispunjenim prahom raznih boja, čine deo konzervatorskog odeljenja koje je otvoreno za publiku. Pigmenti, poređani kao na umetničkoj paleti, uživo podražavaju spektar boja. Tu se nalaze neki od najstarijih pigmenta do najsavremenijih, poput Vantablack crne boje koja apsorbuje 99.965 procenata svetlosti i pretvara je u toplotnu energiju.

Pigment predstavlja svaki fini prah crnog, belog ili obojenog organskog ili neorganskog materijala, čija je glavna funkcija dati boju medijumu u kom će se koristiti.

boje.jpg
Na fotografiji se nalaze pigmenti i veziva
FOTO: Atlas obscura

Forbsova kolekcija sadrži 3 600 različitih pigmenta, veziva iz čitavog sveta kao i instrumenata za izučavanje istih. Neke je sam Forbs donosio sa svojih putovanja, neke su donirali umetnici i naučnici, a neke je posle Forbsove smrti nabavio centar za konzervaciju.

Stalno obnavljanje kolekcije, i nabavljanje savremenih pigmenata, omogućilo je naučnicima da otkriju falsifikovane slike Džeksona Poloka, tako što su utvrdili da je pigment, korišćen u izradi slika nastao tek posle Polokove smrti.

Umetnici poput Marka Rotka, ljubomorno su čuvali svoje recepture za pripremu boja. Upravo Rotko je voleo da naglasi da u svojim delima koristi komercijalne boje koje se mogu lako nabaviti iako je to bilo daleko od istine. Oštećeni murali koje je poklonio Harvardu, otkrili su njegovu tajnu. Rotko je koristio vrlo stabilni lithol crveni pigment, međutim, mešajući ga sa ultramarin plavom i vezivnim medijumom, učinio ga je osetljivim na svetlost. Koristeći se ovim saznanjem, tim konzervatora izumeo je tehniku virtualne restauracije, upotrebe svetlosnog projektora koji za cilj ima da naglasi i oživi izbledele boje Rotkovih murala.

400127569.jpg
Na fotografiji se nalazi digitalno restauriran mural Marka Rotka „Ektachrome transparency" iz 1964.
FOTO: Harvard Art Museums

Poreklo pigmenata iz Forbsove kolekcije je raznorodno. Najvećim blagom ove zbirke smatra se, danas nedostupna indijsko žuta, pravljena od urina krava hranjenih lišćem manga. Ovaj pigment, korišćen je u Indiji vekovima, ali je proces proizvodnje obustavljen pošto je predstavljao opasnost po zdravlje krava.
fda37416a5453e3d21fa09b672046445.jpg
Indijska žuta
FOTO: Creators Vice

Ultramarin plava, izuzetno popularna u 14. veku dobijala se mešanjem fino drobljenog lapis lazulija, kamena iskopanog u Avganistanskim rudnicima provincije Badakšan, sa organiskim vezivima. Ovaj pigment bio je nezaobilazan u svim velikim srednjovekovnim slikarskim poduhvatima, iako je njegova cena bila četiri puta veća od cene zlata.

Lapis_lazuli.jpg
Pigment poludragog kamena lapis lazuli koristio je i Sandro Botičeli pri slikanju Bogorodičinog plašta na slici iz 1490. „Bogorodica i Mladenac" (levo) iz kolekcije Harvardovog muzeja umetnosti
FOTO: Creators Vice

Ključni sastojak drugog izuzetno cenjenog pigmenta, bio je sekret morskog puža koji je predstavljao bazu za duboke plavocrvene nijanse toliko cenjene na vizantijskom dvoru da je korišćenje tirskog purpura van dvora bilo zabranjeno i strogo kažnjivo. a72d59f3de1d43c0a2dd671749c0a9bb.jpg
Pigment tirskog purpura i školjka morskog puža iz porodice Murex od čijeg sekreta se prozvodi
FOTO: Atlas obscura

Ubedljivo najinteresantniji eksponat Forbsove kolekcije predstavlja tuba Mumija smeđe. Ova boja, omiljena među slikarima Prerafaelitima, dobijala se mešanjem mirisne smole i sitno mlevenih ostataka čovečijih mumija i njihovih mumificiranih ljubimaca, pronađenih u egipatskim piramidama.
mummy-brown-tube-4_orig.jpg
Mumija smeđa, napravljena od usitnjene mumije balsamovane asfaltumom, smolom biljnog porekla
FOTO: Creators Vice

Krajnja namera svakog umetnika posvećenog svom radu bila je dobiti odgovarajuću boju. Iz tog razloga umetnici su mahom mnogo i rizikovali. Treperava smaragdno zelena pozadina Van Gogovog „Аutoportreta posvećenog Polu Gogenu“, mogla je biti pogubna po umetnikovo zdravlje, pošto je prah bakra acetoarsenita, od koga se boja dobijala, veoma otrovan. Budući da je proizvodnja ove nijanse bila izuzetno jeftina, smaragdno zelena je postala popularna boja za dekorisanje unutrašnjosti domaćinstava krajem 19. i. početkom 20. veka. Povučena je iz prodaje kada se ispostavilo da su isparenja koja proizvodi kobna po život. Iako otrovna, bila je to omiljena boja francuskih impresionista Monea, Renoara i postimpresionista Gogena, Sezana.
smaragdno_zelena.jpg
„Аutoportret (posvećen Polu Gogenu)“ Vinsent van Gog 1888. (levo), pigment smaragdno zelene, koji je početkom 20. veka korišćen za istrebljivanje pacova iz pariske kanalizacije, otud drugi popularni naziv boje kao parisko zelena
FOTO: Creators Vice

Svaki pigment Forbsove kolekcije Harvardovog muzeja umetnosti ima svoju priču, a razumevanje njihovog narativa je veliki deo posla svakog konzervatora. Zato se deo ove zbirke danas nalazi u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu kao i u muzejima širom sveta koji ih koriste za datovanje, autentifikaciju i otkrivanje skrivenih tajni umetnosti.

kermes.jpg
Pigment koji se dobija od grimiznog crva, grimizna boja koja se ranije poistovećivala sa nijansom krvi
FOTO: Atlas obscura

Jelena Marković