Foto: TUM
Sistem po kome se dodeljuje nagrada utvrdio je filantrop Alfred Nobel i sastoji se u priznanju pojedincima ili organizacijama za izuzetni doprinos čovečanstvu u godini pre uručenja nagrade. Svaki pobednik dobija medalju, diplomu i određenu sumu novca. Otkad je prvi put uručena 1901. godine, Nobelov komitet odobrio je skoro 600 nagrada u više različitih kategorija kao što su: fizika, hemija, medicina, ekonomija, književnost i mir. Međutim, bilo je nekoliko dobitnika, koji nisu hteli da je prihvate ili su bili primorani da to ne učine.
Žan-Pol Sartr
Foto: Wannabemagazine
Francuski pisac, Žan-Pol Sartr, bio je jedan od najistaknutijih predstavnika egzistencijalizma u Francuskoj. Njegovo veliko delo „Biće i ništavilo“, u kome su izložene teorijske osnove egzistencijalizma, ima korene u katastrofi koju je za Evropu predstavljao Drugi svetski rat. U svom radu on je prevazišao filozofsku perspektivu i osmislio koncept egzistencijalističkog komunizma, koji je maestralno plasirao u svoje delo „Mučnina“ iz 1939. godine. U njemu je prikazan čovek koji živi u svetu bez Boga i koji je talac vlastite slobode.
Sartr je 1946. godine osvojio Nobelovu nagradu za književnost, ali ju je odbio, jer je „dosledno odbijao sve zvanične nagrade“, kako stoji na zvaničnoj internet stranici Nobelovog komiteta.
Le Duk Tou
Foto: Humanite - Le Duk Tou i Henri Kisindžer
Nobelova nagrada za mir 1973. dodeljena je zajednički državnom sekretaru SAD-a Henriju Kisindžeru i vijetnamskom generalu i diplomati Le Duk Touu. Ova dva funkcionera odigrala su ključnu ulogu u potpisivanju mirovnog sporazuma kojim je okončan rat u Vijetnamu. Sporazum su potpisala oba funkcionera i predsednik Vijetnama, Ngujen Van Tju, čime su dozvoljeni prekid vatre i razmena ratnih zarobljenika. Međutim, Le Duk Tou nije prihvatio nagradu uz obrazloženje da u Vijetnamu nema mira.
Boris Pasternak
Foto: Pinterest
Ruski pesnik i romanopisac, Boris Pasternak, je 1958. godine bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost „zbog svojih značajnih rezultata, kako u savremenoj lirskoj poeziji, tako i u na polju velike ruske epske tradicije“, ističe se na internet stranici Nobelovog komiteta. Kako navode u organizaciji, pasternakov rad je obuhvatio nekoliko tema, kao što su: priroda, život, humanost i ljubav.
Radnja „Doktora Živaga“, njegovog dela sa najviše priznanja, odvija se u Rusiji u periodu od Oktobarske revolucije 1905. do Drugog svetskog rata. Iako je prvo prihvatio nagradu, pisac je bio primoran, od strane sovjetskih vlasti, da odbije ovo priznanje.
Nakon nominacije za Nobelovu nagradu 1958, Unija sovjetskih pisaca zabranjuje Pasternakova dela. Ova odluka bila je na snazi sve do 1988., kada je ukinuta od strane vođe sovjetskih reformatora Mihaila Gorbačova. Ipak, kompletni radovi Borisa Pasternaka nisu objavljivani u njegovoj rodnoj zemlji sve do 2004. godine. Pasternakov sin, Evgenije, rekao je da je „Doktor Živago“ posmatran kao „izazov ideologiji laži“ u trenutku kada je zabranjen.
„Mislim da je, ono što je sovjetima najviše smetalo, bio duh tog romana“, rekao je Piter Fin iz Vašington Posta (Washington Post) i koautor knjige „Afera Živago“. „Smatrali su da je roman bio uperen protiv revolucije, da je prikazivao Sovjetsku državu u vrlo negativnom svetu, što je bilo prosto neprihvatljivo“, istakao je Fin.
Trojica naučnika koji su odbili nagradu po Hitlerovom naređenju
Prema časopisu Priroda (Nature), u broju iz februara 1937, Hitler je izdao dekret, kojim se zabranjuje da bilo koji nemački državljanin primi Nobelovu nagradu. „Dekret je izdat da bi se izbeglo ponavljanje sramnih događaja iz prošlosti, što se verovatno odnosi na to da je godinu pre toga Nobelova nagrada za mir dodeljena nemačkom pacifisti Karlu fon Oseckom“, ističe se u časopisu. Osecki, koji je takođe bio novinar, otvoreno je istupao protiv nacizma i Hitlera. Bio je uhapšen 1931. i dospeo je u koncentracioni logor.
Adolf Hitler zabranio je trima dobitnicima da prime Nobelovu nagradu.
Ričard Kun
Foto: The famous people
Kun je bio biohemičar, koji je 1938. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju i za svoja dostignuća u proučavanju karotenoida i vitamina. „Nakon identifikacije dva različita tipa karotena sa još dvojicom drugih istraživača, Ričard Kun, utrvdio je postojanje i trećeg tipa, 1933. godine. Vodio je i važna istraživanja o sličnim supstancama zvanim karotenoidi. Njegov razvoj hromatografske tehnike bio je značajan za izolaciju i proizvodnju čiste materije“, ističe Nobelov komitet.
Adolf Butenant
Foto: Harnackhaus Berlin
Takođe biohemičar, Adolf Butenant dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1939. za svoja istraživanja o polnim hormonima. Nagrada je istovremeno odobrena i hrvatskom naučniku Leoplodu Ružički. Tridesetih godina, Butenant je doprineo u obeležavanju različitih hormona koji su jednako predstavljeni i kod muškaraca i kod žena.
„Nakon utvrđivanja sastava ženskog polnog hormona estrogena, uspeo je da definiše njegovu strukturu i jedan povezani hormon - estriol. Po prvi put je uspeo da proizvede muški polni hormon u čistom stanju i odredi njegovu hemijsku strukturu. Bio je nazvan androsteron“, naglašavaju u Nobelovom komitetu.
Gerhard Domag
Foto: Alchetron
Gerhard Domag bio je patolog i bakteriolog, koji je dobio Nobelovu nagradu za medicinu 1939. godine. „Tokom 19. veka, doktori su otkrili da su mnoge bolesti prouzrokovane infekcijama, napadima mikroorganizama. Ovo je dovelo do istraživanja hemikalija za borbu protiv bakterija i mikroorganizama. Izazov se činio nemoguć, ali su 1932. Gerhard Domag i njegove kolege na eksperimentima sa miševima, pokazali da bi sulfonamidi mogli biti korišćeni za protivnapad na bakterije koje prouzrokuju trovanje krvi. Otkriće se pretvorilo u osnovu za stvaranje novih lekova na bazi sulfonamida, prvih tipova antibiotika“, ističe se u Nobelovom komitetu.
Kasnije su svi trojica naučnika dobila diplomu i medalju, ali ne i novac koji uključuje nagrada.
Izvor: BBC Mundo
