FOTO: Wikimedia Commons
Kristalna palata je sagrađena 1851. u svrhe Velike izložbe svetskog sajma koji je bio posvećen prikazivanju dostignuća industrijske revolucije. Izložba je bila zamisao princa Alberta, supruga kraljice Viktorije, koji je smatrao da je vreme da Engleska ne samo pokaže svoju industrijsku moć, već i da inspiriše svoje sunarodnike nečim čime će se ponositi.
Takvu revolucionarnu izložbu trebalo je održati u revolucionarnoj građevini, ali to je stvorilo problem. Čak 245 podnetih predloga za dizajn smatrano je neprikladnim. Najzad je svoj predlog za dizajn predao Džozef Pakston (Joseph Paxton): veličanstvenu građevinu napravljenu od stakla dovoljnog da se smesti skoro 13 kilometara izložbenog prostora.
Zgrada je bila zadivljujuća: bila je toliko visoka da je u nju moglo da stane čitavo stablo bresta, i toliko dugačka da bi u nju moglo da stane više od 6 savremenih fudbalskih terena. Samim tim što su veliki prozori još uvek bili skupi, Pakstonova blistava tvorevina bila je još upečatljivija. Odmah je postala glavno obeležje grada - ali ono što je bilo unutar nje bilo je još neverovatnije.
FOTO: Wikimedia Commons
Posetioci su mogli da razgledaju čuda industrije, kao što su moderni oblici manufakture u tekstilnoj industriji, i nove uređaje kao što je preteča faks mašine. Mogli su da vide prvi javni toalet sa vodom i da se oduševljavaju stotinama izloženih prepariranih životinja u smešnim položajima – to je bila novina koja će postati jedna od omiljenih izložbi u palati.
Kristalna palata se, pak, nije sviđala svima. Neki kritičari su bili zabrinuti zbog prisustva različitih naroda i tehnoloških čuda koja se nalaze u njoj, a još gori su bili demokratski principi koji su vladali unutar staklenih zidina. Aristokrate su građevinu, koja daje više značaja jednakosti od društvenih slojeva i dopušta svima koji se ogrebu za šiling da pogledaju najveća svetska čuda, doživeli kao pretnju. Tradicionalisti su Kristalnu palatu smatrali Pandorinom kutijom, upadljivim napadom na sve što im je drago.
I na kraju, upravo to je i bila. Dikens ju je mrzeo, i napisao je roman „Sumorna kuća“ delom kao odgovor na ono što je doživeo kao haos i ironiju palate sagrađenu blizu sirotinjskog kvarta. Šarlot Bronte ju je opisala kao „divno mesto - neizmerno neobično i koje je nemoguće opisati“. Zbirka palate predstavljala je podsticaj za ono što će postati najuticajnija institucija Londona: Muzej Viktorije i Alberta.
Možda je veličanstvenost i pristupačnost Kristalne palate ipak ostavila zaostavštinu običnim ljudima. Tamo su mogli da vide prizore koji su nekada bili rezervisani samo za elitu i one koji su sebi mogli da priušte putovanje po svetu. Susreli su se sa pravom međunarodnom zbirkom koja ih je usmerila ka drugim narodima i konačno ohrabrila slobodniju trgovinu, iako je to opravdalo dalje širenje kolonija.
Kada je Kristalna palata 1851. zatvorila svoja vrata (na kraju je ponovo sagrađena na drugom mestu u Londonu kao dvorana, ali ju je uništio požar 1930), Viktorija je u svom dnevniku napisala da je „veliko i blistavo vreme prošlost“. Zaista i jeste tako – iako postoje planovi da se Kristalna palata ponovo izgradi u Londonu, izgleda da su dani najveće svetske izložbe (i njena najzanosnija privremena građevina) prošli.
IZVOR: mental_floss
