Postoji vic u kome Darvin i Frojd ulaze u kafić i zatiču dva miša, majku i sina kako ispijaju džin. Pijana mišica zapitala je genijalce kako je njen sin postao takav. „Loše nasleđe“ odgovori Darvin, „Loše vaspitanje“ tvrdio je Frojd.
Priroda ili vaspitanje, biologija ili psihologija – stotinama godina ova dva sučeljena pogleda nudila su suprotna objašnjenja o razvitku i opstanku ponašanja, kako kod pojedinaca tako i širom čitave generacije.
Dvojica mladih naučnika su 1992. godine, poput Darvina i Frojda, zaista ušla u kafić i tamo započela sklapanje revolucionarne nove sinteze. U temelju njihove analize krilo se pitanje - kako životna iskustva mogu direktno uticati na naše gene, ali ne samo pitanje naših iskustava, već i ona naših roditelja, njihovih roditelja, roditelja njihovih roditelja...
Mesto njihovog susreta bio je madridski kafić nedaleko od Instituta „Kahal“ , najstarijeg španskog akademskog centra za proučavanje neurologije. U toku je bio međunarodni susret. Moše Žif, molekularni biolog i genetičar sa Univerziteta "Mekgil" u Montrealu, došao je na nagovor kolege koji je mislio da će njegov rad imati nekog uticaja. Isti kolega nagovorio je i Majkla Minija, neurobiologa sa Univerziteta "Mekgil" da prisustvuje, jer je verovao da njegovi životinjski modeli majčinske nege mogu imati korist od Žifove perspektive.
Njih dvojica su počeli razgovor o najnovijim istraživanjima u genetici. Od 1970-ih, naučnici su znali da utegnuti kalemi DNK unutar svakog jezgra ćelija zahtevaju još nešto što će im reći tačno koje gene da prepišu, bilo da su u pitanju ćelije srca, jetre ili nečeg drugog.
Jedan takav dodatni element je metil grupa, uobičajena strukturalna komponenta organskih molekula. Ona radi poput obeleživača stranica u kuvaru, kačeći na DNK unutar svake ćelije samo ono što treba koristiti u tim receptima - genima - što je neophodno za određene ćelijske proteine. Zbog toga što su metil grupe prikačene za gene i nalaze se uz, ali odvojene od DNK koda, polje je nazvano epigenetikom. Može da zbuni grčka reč u njenom nazivu epi- (Greek: επί- iznad, preko). Međutim ona nasuprot mnogim senzacionalističkim uverenjima, nema baš puno toga "iznad gena". Ono što ona može da uradi i što svaki dan radi, jeste da onemogući ili omogući već postojećim DNK sekvencama da budu pročitane ili nepročitane. Suštinski, ono što epigenetiku izdvaja zavisnost ne toliko od primarne DNK već od njenog okruženja.
Prvobitno se verovalo da se te epigenetske promene dešavaju samo tokom razvoja fetusa. Međutim, istraživanja su pokazala da se molekularni ukrasi mogu dodati DNK u starijem dobu, podešavajući tako niz ćelijskih promena koji rezultiraju rakom. Ponekad se metil grupe prikače za DNK zahvaljujući promeni u ishrani; ili čak izlaganjem određenim hemikalijama. Žif je pokazao da ispravljanje određenih epigenetskih promena lekovima može izlečiti određene vrste raka kod životinja.
Žif i Mini razmatrali su hipotezu: Ukoliko hrana i hemikalije mogu uzrokovati epigenetske promene, da li određena iskustva - zlostavljanje deteta, korišćenje droga ili drugi stresovi - takođe pokreću epigenetske promene DNK unutar nerava u mozgu osobe? Pitanja su na kraju rezultovala osnivanjem novog polja - bihevioralne epigenetike, koja je donelo na desetine istraživanja i predloga novih tretmana za lečenje mozga.
Prema navodima bihevioralne epigenetike, traumatična iskustva iz naše prošlosti ili nedavne prošlosti naših predaka, ostavljaju molekularne ožiljke koji se drže za našu DNK. Jevreji čiji su pradedovi oterani iz svojih domova; odrasli ljudi bilo koje nacije koji su odrasli sa nasilnim ili pijanim roditeljima - svi oni nose mnogo više od običnog sećanja.
Različita iskustva postaju deo nas zahvaljujući molekularnom talogu koji se drži za našu genetsku konstrukciju. Iako DNK ostaje ista, psihološke i bihevioralne tendencije su nasleđene. Možda ste od bake nasledili ne samo male zube, već i njenu predispoziciju ka depresiji koja je uzrok teškoća u njenom detinjstvu.
Ukoliko su vašu baku usvojili brižni roditelji, možete uživati u podršci koju je dobila zahvaljujući njihovoj ljubavi. Mehanizam bihevioralne epigenetike nalaze se u temelju nedostataka tako i u snazi. Za one manje srećne koji potiču od nesrećnih praroditelja, novi tretmani lekovima bi mogli ne samo da resetuju raspoloženje, već i same epigenetske promene. Poput stare haljine vaše bake, mogli biste da je nosite ili zamenite.
Genom je poznat kao shematski plan za život, dok je epigenom životna tabla. Ukoliko sunđer dovoljno nakvasite, možete obrisati porodično poreklo.
Ipak, stvari nisu toliko jednostavne. Epigenetika pokazuje da uslovi u kojima čovek živi mogu ostaviti samo privremene promene na genomu, koje mogu da se prenesu kroz sledeće dve-tri generacije, i koje imaju posledice sasvim drugačije od onih koje je čovek stekao usled svog iskustva. To jest, ovde čovek biva izložen gladovanju, a onda se njegovi unuci rode se manjom visinom i telesnom težinom. Efekat tih mutacija je potpuno nepredvidljiv - on može učiniti unuke otpornijim prema gladovanju, osetljivijim prema gladovanju, ili (najverovatnije) dovesti do metaboličkih poremećaja i u gladovanju i u normalnoj ishrani.
Mi nismo ni samo produkt naših gena, niti smo samo produkt okruženja već - produkt interakcije i gena i njihovog okruženja. Svakako je zanimljiva činjenica da se segmenti iskustava naših predaka mogu ocrtavati u nama, ali sa tim treba biti oprezan. Ukoliko nosimo predispoziciju ka nečemu, ne znači da će se ta predispozicija i razviti, dok sa druge strane, veselo raspiruje maštu misao da u nama postoje tragovi iskustava onih koji su živeli pre nas. Ipak, kako ćemo živeti, kakve odluke ćemo donositi, šta ćemo voleti - a šta ne, najviše je do nas samih.
Izvor: nationalgeographic.rs
