Lingvisti često vole da kažu da je jedina konstantna stvar u bilo kom jeziku promena. Jezik se, kao kakav organizam, menja i prilagođava u skladu sa potrebama zajednice koja se njime služi, tako da se bilo koje ranije ili buduće verzije jednog istog jezika mogu toliko razlikovati da sličnosti postaju minimalne.
Ono što se sa sigurnošću može reći je to da je sve moralo da počne od neke vrste prajezika, a kako je do njega došlo i danas je tema mnogih bezuspešnih spekulacija. Međutim, neke ideje su prosto delovale dovoljno ubedljivo da se i danas tretiraju kao sasvim prihvatljive teorije.
Teorija imitacije
Najpopularnija i možda najlogičnija teorija o jeziku jeste teorija imitacije, još poznata i kao 'bau vau teorija'. Ova ideja se pre svega zasniva na onomatopeji, odnosno na oponašanju zvukova iz prirode.
Koliko je ovaj koncept zapravo primenljiv u praksi nije potpuno sigurno. Činjenica je da je danas vrlo malo onomatopejskih reči u stalnoj upotrebi, ali ne sme se zanemariti to da se savremeni jezici možda čak i nepojmljivo razlikuju od prvih prajezika koji su se javili.
Teorija reakcije
Zvukovi koji se proizvode prilikom reagovanja na bol, strah, iznenađenje ili druge emocije se lako mogu zamisliti kao podloga za stvaranje smislenih jezičkih jedinica koje nose značenje. Ovi zvukovi se mogu manifestovati u vidu smeha, uzdaha, urlika ili sličnih pojava, koje svojim tonalitetom jasno mogu da odraze nečije trenutno stanje.
Počev odatle, nove reči su se mogle lako nadograđivati kako bi bilo jasnije kakvo je psihičko ili fizičko stanje jedinke koja ih koristi. Ono što se, doduše, često koristi kao protivargument za ovu teoriju jeste to što se isti princip viđa i u životinjskom svetu, gde ne možemo reći da se zapravo jeste formirao i konkretan jezik.
Teorija gestova
Neki stručnjaci tvrde kako su gestovi i mimika glavni činioci koji su nas doveli do fenomena jezika. Ovakva pojednostavljena i neverbalna komunikacija može se delimično potvrditi ako obratimo pažnju na moždane funkcije i ponašanje ostalih primata.
Regije mozga u korteksu koje su zaslužne za pokretanje usta i ruku nalaze se jako blizu, te su ovi sistemi svakako barem delimično povezani. Kada je reč o primerima iz životinjskog sveta, lako se može zaključiti da na nivou velikog broja primata postoji bar minimalan nivo primitivne komunikacije koji je zasnovan na gestovima i pomeranju udova. Ako se udubimo u problematiku, možemo čak i uvideti da ljudi dele određen broj gestova sa majmunima.
Teorija „ostavljanja beba“
Antropološkinja Din Falk razvila je zanimljivu teoriju koja nastanak jezika objašnjava iz jednog jako unikatnog ugla. Ona tvrdi da je potreba za konkretnim jezikom nastala u periodu kada je praistorijski čovek krenuo da gubi krzno. Manjak krzna je, stoga, majkama onemogućavao da nose svoje bebe oko vrata, računajući da one nisu mogle lepo da se pridržavaju.
Pošto svoju odojčad nisu mogle da nose sa sobom, „ostavljale su bebe“, ali su im i ulivale sigurnost da su i dalje prisutne time što su im se na neki način obraćale. Falk pretpostavlja da je ova vrsta komunikacije prvo bila u vidu dodira, facijalnih ekspresija i govora tela, a da je govor proistekao iz toga prosto nuspojava.
Ono što dodatno podvrđuje ovu teoriju jeste pretpostavka da su vrlo male šanse za razvijanje bilo kog vida komunikacije koji nije zasnovan na interakciji između dece i odraslih. Ne postoji simbolički sistem koji je mogao da se s jedne generacije prenese na drugu ako nije mogao da se prisvoji od strane mladih u ranom periodu života.
Teorija gramatikalizacije
Gramatikalizacija je proces koji se i danas lako može uočiti. Naime, prilikom raznih procesa koji utiču na samostalne reči tako što ih menjaju (i čine nepravilnim) u jednom trenutku postaju norma. Ova odstupanja koja se vremenom prihvataju svedoče o tome da je potreba za razumevanjem veća od potrebe za praćenjem pravila i da se na kraju uvažava ono što se najčešće može čuti.
Prema ovoj teoriji, početak jezika bio je jednostavan i najverovatnije baziran samo na nekoj vrsti imenicama koje su nastale kao sporazum imenovanja predmeta i pojava kojima se služila određena grupa. Šta je na kraju postalo sastavni deo jezika menjalo se u skladu sa potrebama sporazumevanja, što je fenomen koji je prisutan i u svim savremenim jezicima.
Najverovatnije nikada nećemo saznati kako je zaista nastao prajezik iz kojeg su svi ostali proistekli, ali zahvaljujući istraživanjima ove vrste možemo saznati i više nego što očekujemo o jezicima i komunikaciji kojom se služimo sada. Sporazumevanje je jedan od ključnih razloga zbog kojih je naša vrsta uspela da napreduje, a ne možemo ni da zamislimo šta sve možemo da otkrijemo ako se ovom temom bavimo još dublje.
Izvor: Mental Floss
