Kako bi bilo da vikend traje tri dana?

Foto: Pixabay

Uvek kada se završi vikend koji je trajao tri dana pomislimo isto – kad bi svi vikendi trajali toliko, da se radi najviše četiri dana, a tri dana da se odmara.

Uprkos tome što bi nekima ovo moglo da zvuči kao jeres, istina je da ne samo da je ovakva praksa moguća, nego mnogi smatraju da je preporučljiva, kako za radnike tako i za kompanije.

Veća produktivnost i veća ušteda

Država Juta je 2008. godine ponudila radnu nedelju od četiri dana zaposlenima u državnim firmama, zadržavajući broj radnih sati na 40 nedeljno. Učestvovalo je 18 hiljada osoba (od 25 hiljada radnika) i skoro dve trećine učesnika je potvrdilo da im se produktivnost povećala. Pored ovoga, „uz manji prekovremeni rad i smanjenje troškova odsustva država je uštedela četiri miliona dolara i smanjena je emisija ugljen-dioksida na 400 hiljada tona ove godine“, piše Daglas Ruškof u svojoj knjizi „Throwing Rocks at the Google Bus“, u kojoj objašnjava kako su se tehnološke kompanije stavile na uslugu neodrživom ekonomskom rastu i u kojoj predlaže nove modele organizacije i distribucije.

Učesnici probe u Juti, njih 80%, tražili su da se ovakvo radno vreme zadrži, „navodeći koristi u njihovim ličnim i porodičnim odnosima, i za svoje lično dobro“, piše Ruškof. Međutim, 2011. ova inicijativa je otkazana zbog političkih sporova a ne zbog problema sa radnicima ili sa građanima.

Neke privatne kompanije su takođe želele da iskoriste benefite ovakvih inicijativa: Trihaus (Treehouse), startup firma za edukaciju putem interneta, usvojila je radnu nedelju u trajanju od četiri dana i beleži rast od 120% svake godine”, dodaje Ruškof. U ovom slučaju se govori o 32 radna sata nedeljno.

-preduzetnistvo.gif

Izvršni direktor kompanije, Rajan Karson, objašnjava za časopis Inc da ljudi rade više kada znaju da se radna nedelja brzo završava. Njihov cilj je da budu sigurni da će ostvariti svoje ciljeve i da mogu na miru da odu kući u četvrtak popodne. „Ako si lenj, ne možeš opstati u Trihausu”, dodaje Karson, koji usput prikazuje sliku preduzetnika koji radi 16 sati dnevno. „Mislim da je to glupost. Mnogi preduzetnici žele da rade ceo dan jer se tako osećaju važnim. Ali ne moraju to da rade”.

Nešto slično se dešava u Bejskampu (Basecamp), kompaniji koja je lansirala upravo jednu platformu za raspodelu zaduženja. Njeni radnici rade 32 sata nedeljno u periodu od maja do oktobra. Neki uzmu slobodan petak, ali ove sate mogu da raspodele kako žele.

home_office_569153_640.jpg
Foto: Pixabay

Njen izvršni direktor, Džonatan Frid, napisao je u The New York Times - u da „se posao bolje odradi za četiri dana, nego za pet. Kada imaš manje vremena za rad, gubiš manje vremena. Počinješ da se koncentrišeš na ono što je bitno”.

Činjenica da kompanije vide korist u smanjenju radnih sati ne bi trebalo da nas čudi. U Science of Us citira se direktorka časopisa Harvard Business Review, Sara Grin Karmajkl, koja je podsetila da se „u XIX veku, kada su sindikati naterali vlasnike fabrika da ograniče radni dan na 10 (a posle na 8) sati, uprava iznenadila kada je otkrila da se produktivnost povećala… Kao i da se smanjio broj skupih grešaka i nesreća”.

Način za privlačenje najboljih

U Trihausu ubeđuju da su mnogi njihovi zaposleni imali ponude od Fejsbuka (Facebook) i Tvitera (Twitter), ali su odlučili da se vikend od tri dana isplati. Odnosno, dok su pet dana i 40 radnih sati standard, neke kompanije mogu da privuku radnike nudeći bolje uslove, ne samo kada je plata u pitanju.

Ovo ne služi samo za privlačenje radnika, nego i za njihovo zadržavanje. To je cilj japanske marke odeće Uniklo (Uniqlo) - radnici u nekim njihovim radnjama rade četiri dana nedeljno od prošle godine, ali i dalje im radna nedelja traje 40 sati. Kompanija želi da njeni radnici ostanu u njoj više godina (i usput da neutrališu negativne informacije o uslovima u fabrikama njenih kineskih dobavljača).

Manje zagađenje

Zemlje i regioni u kojima je skraćen radni dan takođe su videli kako se smanjuje zagađenje ugljen-dioksidom, kao što smo videli u slučaju Jute. Prema Ruškofu, ako radimo jedan dan manje nedeljno, „imamo vremena da stvari radimo sporije, kao što je odlazak peške na posao”, što prouzrokuje manje zagađenje. A ako petkom (ili ponedeljkom) ne idemo na posao, moguće je da tog dana nećemo morati da se vozimo kolima ili autobusom, kako dodaje Scientific American, koji takođe podseća da bi bilo manje gužvi, dakle, gubili bismo manje vremena za volanom.

Čak bismo se osećali bolje

Druga prednost, dodaje Ruškof, je „što bi se smanjili kako prekovremeni rad, tako i preopterećenje radom, a obe stvari su statistički povezane sa mentalnim bolestima i kancerom”.

I ne samo to, prema studiji objavljenoj u naučnom časopisu The Lancet, oni koji rade 55 sati nedeljno imaju 33% veći rizik za dobijanje moždanog udara od onih koji rade manje od 40 sati nedeljno. Njihov rizik za razvoj srčanih bolesti je 13% veći.

pillow_650243_640.jpg
Foto: Pixabay

Takođe, spavali bismo više. Prema istom časopisu, oni koji rade manje od 40 sati nedeljno spavaju više, a osim toga uspevaju lakše da zaspe od onih koji rade više od 55 sati.

Na kraju se podseća da 40 sati nisu genetski imperativ. Danas bismo zahvaljujući tehnologiji mogli manje da radimo, čak manje i od četiri dana ili 32 radna sata nedejno, kao što predlaže Ana Kut, odgovorna za društvenu politiku u istraživačkom centru u Nju Ekonomiksu (New Economics). Kut predlaže radnu nedelju od 21 sat. To bi bio standard, mada bi svako mogao da odluči da li želi da radi više ili manje.

Kut objašnjava da bi ova mera pomogla pri borbi sa „viškom posla, nezaposlenošću, konzumerizmom, povišenim emisijama ugljen-dioksida, niskim nivoom blagostanja, nejednakostima i nedostatkom vremena za život na održiv način, brigu za druge i jednostavno za uživanje u životu”.


Izvor: EL PAÍS